Pavla Banjac: PREMIJERA

Karta za pozorište, u moje vreme, koštala je dva centa. Tačno toliko sam imao u džepu tu noć kada se zavesa spustila poslednji put. Mislio sam, ako budem dovoljno velike sreće, možda pronađem još dva u nekoj fontani, oduzmem nekome želju, a kupim sebi pivo.

Dva miligrama i glumac si. Još dva i nominovaće te za Oskara. Još dva na to i dobio si Akademsku nagradu za životno delo.

Dva plus dva plus dva su šest. Ako na to dodam još dva – to je osam (a danas je, mislim, oktobar, dakle, 10!)

Da se vratimo na veče premijere. Čim su presekli crvenu vrpcu (tupim makazama) gomila je pohitala ka ulazu. Neki sumnjivi ljudi u belom, iz gužve, okačili su mi VIP pass oko ruke i strpali me u auto. Ostavili su me pred Malim teatrom. Čim sam kročio nogom (levom) na tlo, već su me dva nova čoveka, nepoznata, ovaj put u crnom uhvatila pod mišku. Pod levu, ovaj sa moje leve strane, a pod desnu, ovaj sa desne – obojica za dve glave viši od mene, svaki ponaosob. Njihove nepoznato-čvrste ruke gurale su me kroz masu koja je dozivala moje ime (koje?) i dobacivala neka nejasna i besmislena pitanja.

Poput: KAKO SE OSEĆATE POVODOM VEČERAŠNJE PREMIJERE

KAKO JE TO RODITI SE KAO GLUMAC

MOŽETE LI NAM REĆI KO JE SCENOGRAF (posle sam saznao da je taj, navodno, napravio čitavu neku pometnju jer je rešio da ostane anoniman. Ja ga, međutim, zaista nisam lično poznavao.)

Unutra su me preuzeli neki novi ljudi i proveli do vrata na kojima je pisalo SCENA. Pomislio sam da sam se sinoć morao dobro napiti ako se ne sećam da sam osvojio ovu privatnu turu teatrom.

„Odavde Vi nastupate“, kaže meni neki ćelavi čovek. Nisam ni stigao da mu kažem da nema potrebe da mi persira, a već je utekao. Posle toga, ja se pokušam skloniti sa scene – oni me gurnu nazad. Pa tako nekoliko puta.

GOSPODINE NE MOŽETE DA ODETE SA SOPSTVENE PREMIJERE

Ja ih pitam šta sam osvojio, ne sećam se, oni se smeju naglas, u glas.

GOSPODINE PA VI STE GLUMAC, ŠTA JE SA VAMA

Šta je sa mnom?

Ja opet pitam, čiji onda lik da glumim, a oni opet – svi u glas.

PA VAŠA JE PREMIJERA, SVE LIKOVE, VI STE GLAVNI GLUMAC

Glavni glumac? Pomislio sam kako ja ovo nisam nikada poželeo. Pomislio sam da mora da je nečija tuđa ideja (kojih sam se, bogami, nakrao) iz fontane.

„Ako si rođen kao glumac, onda imaš sposobnost prilagođavanja, a ti JESI glumac. Snaći ćeš se“, kaže meni jedan od onih što su pridržavali reflektore.

„Dobro onda, ja JESAM glumac“, kažem ja njemu. (Svidela mi se ideja) I dohvatim se ja te Scene.

Posle aplauza, ja iza zavese a oni meni: BRŽE, SLEDEĆA PREMIJERA SAMO ŠTO NIJE

Ja ih pitam: Pa kakva SAD premijera?

A oni će ti meni: Pa kako kakva? Nova. Sa novorođenim glumcem.

Published by

One thought on “Pavla Banjac: PREMIJERA

  1. Pavla je definitivno pokazala da kod nje postoji talenat za pisanje. No, pokazala je i umeće da uobliči taj talenat, što je mnogo bitno. Smatram da je Pavlina prva priča „Projekat: građevinski radovi u raju“ jedan od najkvalitetnijih tekstova sa kursa. Jednostavno to je tekst koji slobodno može da bude deo buduće knjige.
    Pohvalila bih umeće vladanja jezikom i zvučnost reči koju je negovala kroz sve priče. Divno je što muzika, kao nekakvo lično opredeljenje, nije forsirana kao nešto konkretno već kroz tekst postoji kao osoben ritam koji daje novu dimenziju pričama. U tom smislu, izdvojila bih tekstove „Kirka, bez milosti“ i „Crnorizac“. „Simfonija modernog sveta u četiri stava“ , kao mnogo kompleksnija zamisao, prevazišla bi i tu tipičnu „muzikalnost proze“ i ukoliko bi Pavla uspela da razvije svoju ideju, dobili bismo jedno zaista drugačije književno delo.
    Gotovo svaka priča ima dozu ironije koja je uvek motivisana i vezana za sam tekst. U ovom slučaju ironija je isto domišljata: „Mislio sam, ako budem velike sreće, možda pronađem još dva u nekoj fontani, oduzmem nekome želju, a kupim sebi pivo.“
    Ova priča može da se shvati kao tematizacija odnosa umetnika i drugih. Drugi ovde nisu apstraktna masa ljudi, već oni dovoljno bliski tom svetu da mogu da imaju nekakva očekivanja. Čitava priča može da se shvati i kao problem pisca koji iznova mora da preuzima različite uloge, pa i da tumači više uloga istovremeno. Narator (koji je ujedno i lik) ne razume vrtlog u kom se našao, niti ljude koji su tobože deo tog sveta. Upravo ta zbunjenost funkcioniše kao sugestija čitaocu, te čitalac shvata nameru pisca, bez direktnog objašnjavanja.

Comments are closed.