Сања Митровић: ЈЕСЕН У МОЈОЈ УЛИЦИ

Календар од прошле године

Чија то смрт удара о моје слепоочнице? Посматрајући новогодишње украсе на тргу јавља ми се немир у стомаку. Почетак новембра је, постоји могућност за спасењем, раскачите те бљештаве знаке да је крај! Али радници настављају да се довикују објашњавајући наредни корак постављања огромних сијалица у крошње дрвећа. Било би најпаметније отићи даље, својим даном и послом, само што се у мојим ногама родила немогућност. Остала сам да стојим и посматрам како једна по једна сијалица добија своје место, како вешто повезују каблове и лако настављају даље од дрвета до дрвета, као да нису тиме што раде најавили свету да је готово.

Ана Мићић и ја смо волеле да газимо по лишћу, имале смо десет година и цео пут до школе бисмо прећутале, оно што смо делиле био је звук лишћа испод наших чизама. Сада се исто тако не брине о лишћу на тротоарима, али моје чизме га ређе газе. Питала сам је једног дана да ли је смрт листа онда када опадне са дрвета или када га једна од нас две згази, рекла ми је да је одговор сасвим јасан. Након тога сам се осећала лоше газећи га и престала сам да се дружим са Аном Мићић.

Лешеви леже по улицама, а деци је и даље занимљиво да слушају пуцкетање. Она лаје наговештавајући ми да се кренути мора, да је неминовно и боље то учинити на време. „Добро, добро“, пуштам је да буде слободна и не померам се. Можда ће да оде и нека оде. Али не успевам поново да видим у сијалицама оно што и мало пре, не када она скаче да ухвати лишће које ветар разноси, са мало јачим дахом успевајући да јој залепи неколико њих за длаку. Махнито се окреће покушавајући да се отресе од лишћа и када успе дотрчава до мене поносна. Онда када сијалице засветле одлазимо заједно, више нема шта да се види.

Много сам агената за некретнине позвала покушавајући да пронађем своју улицу и видим у којој мери је покривају посмртни остаци две хиљаде двадесет прве године. У тој улици ја бих направила сахрану како доликује, купила бих најквалитетније кесе за ђубре и чврсте грабуље. Нема је, не проналазим је, смрт халапљиво једе све око нас и пита где да ме пронађе, ја не знам шта да јој кажем, тачне информације нема јер мене нема нигде или не знам где сам. Стала бих и сачекала бих је, само да могу, морам да успем, помоћи ћу јој да ме пронађе.

„Адреса из личне карте“ пише на папирићу који се попуњава због узимања књига из библиотеке. Не могу ме пронаћи путем тог податка, али исписујем 15000 Шабац да бих испоштовала процедуру. Куца између мојих очију, све гласније и гласније, јасно ме пита где си тоном који говори да нећу остати скривена. Она као да не зна да бих је ја сачекала, само да имам где, обрадовала бих јој се и направила листу ствари коју желим да урадим након њеног наступања. Радници који каче новогодишње украсе, то су њени извиђачи, сада знам, жели да будем свесна да је близу, знала је да ћу стати и видети у њима оно што ми поручује. Морам је уверити да не тражи само она мене, него и ја њу. Да ли је Ана Мићић знала одговор? На зиду библиотеке видим календар са бројевима 2020, године коју није било могуће спасити, као што је немогуће спасити и ову, две хиљаде двадесет прву годину, као што је било немогуће спасити пријатељство мене и Ане Мићић које се заснивало на склопљеним уснама или ону далеку 2001. када сам почела да трагам за својом улицом.

Published by