Сања Митровић: ПРЕДВИЂЕНИ ПАД

Не могу га сагледати од магле која је око њега, тог обичног човека, најобичнијег од свих, човека који гледа у Саву и не говори, који не може предуго да буде у загрљају, магле која је од детињства ту, магле за коју не знам да ли је одувек била ту или је изашла из мене. Све остаје немо и далеко између нас. Напустићу га, он то зна, видим то по начину на који ме гледа док му прилазим, сваки пут наивно радостан. За успомене ће бити касно, за ону лутку црне косе са чије је мајице испало дугме које је тражио по парку, безуспешно. Неће бити важно да ли се подигла магла, да ли дели своје мисли, да ли грли дуже. Неће бити важно ни да ли је магла изашла из њега, мене или нас. Напустићу га, ја то знам, помисао на бол коју ће осећати због тога данас значи много али тада, када га напустим, биће касно за бригу о његовој боли.

Цео живот је волео верујући да воли, а покушај разумевања тог знаковног језика ме умара. Траје већ дуго, имала сам дванаест година и рекла сам му да желим да ми исприча причу, ону о Артемиди у лову, а он је одбио јер ја већ знам ту причу. Ујутру моје очи су крваве, он не говори ништа о томе, ништа и одлази на посао. Таквим ногама од ветра и ја ћу отићи, отићи ћу, упркос његовим крвавим очима, казаћу му да већ знам ту причу и изгубиће ми се сваки траг.

Једног дана му седим на раменима, имам осам година и могу да чешљам облаке, те несмотрено подигнуте руке ме доводе до пада који он не зауставља. То несмотреност чини, видиш, говори ми, мораш да знаш. Увек сам морала да знам и онда када кренем, он ће морати да зна, мора да је знао, ја знам да јесте, да ће несмотреност довести до овога.

Published by

One thought on “Сања Митровић: ПРЕДВИЂЕНИ ПАД

  1. Занимљив је сам наслов који је у корелацијо са темом. Што се тиче саме приче, све емоције овде представљене су са мало речи, што посебно ценим.

Comments are closed.