Sara Matin: MAGISTER (Anabela Kuridža)

Verski pokret protiv svih vizuelnih predstava zaživeo je 2050. godine kao nikada do sad. Žive ikone koje plaču pred čin raskola tela obeležile su polovinu 21. veka. Vođa neoikonoboračkog pokreta bio je Branislav K., koji je insistirao na skraćenom, umetničkom tattoo imenu „Lav“. Kao što je poznato, Lavova ruka je u prošlosti bila neraskidiva od dleta, što su kasnije mnogi umetnici parodirali, oslikavajući alat i deo tela kao srasle u različitim položajima. Iz svedočenja njegove kćeri, saznajemo da je jedan dan Lavova ruka pocepala boga. Sledeće jutro, dleto je zamenila mašina za tetoviranje.

 Zapis na telu, koje će da se kreće, živi i umre. Lav je smatrao da su to njegovi umetnički vrhunci. Oslikana Bogorodica vodiće ljubav i nežno se izvijati u naručju teških muških ruku. Isus Hrist, za kog je jedan gospodin poželeo da mu bude preko celih leđa, otići će pod zemlju. Kamene ploče grobova najčešće ne dozvoljavaju  vaskrsenje. Brojne zamisli je Lav negovao sve dok ga nemir nije počeo obuzimati: „Ne pravi sebi lika ni obličja ni bilo čega na tuđem telu. To su tuđa leđa, tuđe ruke, tuđa tela. Ne pravi, ne pravi obličja bilo čega što je gore na nebu ili dole na zemlji. Ni pod vodom ni pod zemljom ni pod vodom ni pod zemljom ni pod vodom ni pod zemljom. Na na tuđa tela, tuđu kožu.“

U novembarsko jutro duboko je rascepao šaku jedne mušterije. Umetniku je potrebno da ukine sebe, da prekine kontinuitet svog bića. Nakon tog je vrlo brzo uz sebe prikupio istomišljenike. Još brže počela su masovna istrebljenja i pomori oslikanih tela. Poznat je o svemu tome Lavov zapis:

„Raduj se, govorim sebi svako jutro dok se umivam. Raduj se, Lave. Reč je o tome da sam se ja rano zakleo da ću uvek da reagujem. Negovati reakciju na unutrašnju akciju nije znak ludosti. Naprotiv, postoje ljudi čije su transformacije toliko velike, da potom i svet mora da prati ritam tih velikih metamorfoza. Problem prebacivanja fokusa sa kamena na ljudsko telo menja celokupnu stvar oko ikonoborstva. Ja sada moram da razorim tuđe. Ikonocid je utoliko strašniji jer nije lako gledati suze živih ikona. Ne, kćeri moja, tata ne cepa boga. Tata sakriva boga kao što su se sakrivali grobovi nacističkih i fašističkih vođa, kao što su se preoblikovali stari spomenici, ali i kao što su se spaljivale knjige. Damnatio memoriae nad Bogom. Zato si kažem-raduj se Lave!“

Published by