Simeona Jakišić: KAKO JE NESHVAĆENA HARPIJA AELO

KAKO JE NESHVAĆENA HARPIJA1 AELO

 

Majke koje nemaju decu posebna su kategorija. Upravo takav slučaj je Aelo. Žena rumenih šaka i bledog lica, sumornog hoda i upadljivih kostiju. Oni koji su je poznavali u mladosti davno su se odselili iz ovog kraja, ali je iza njih ostala glasina da u selu nije bilo lepše i harizmatičnije devojke od Aelo. Ono što se međutim nije promenilo, jeste njen način života. I danas živi sama, u maloj kolibici koja zamišljenom linijom odvaja šumu od sela. Retko razgovara, često je među ljudima. A narod ne može bez zabave i trača. Pričaju kako, kad joj sestre dođu u goste, njih obavezno zadesi kijamet i traje sve dok se one ne raziđu. Satre im njive i krovove, uvek s te strane, to od njene kuće dolazi. Nepoznata im je, ne vole je.

Aelo, s druge strane, voli ljude, posmatra ih, doživljava, i ćuti. Pije čajeve, gaji biljčice. Kad se uznemiri, na licu joj se ne vidi. Nema je onda po nekoliko dana, a u selu nestane kokoška-dve, zalihe brašna, dečje cipelice, četke za kosu. Krađe su postale sve češće i bizarnije, a kad su je konačno otvoreno optužili za ovu poslednju, nije se mnogo potresla. Branila se blagim rečima i pitomim osmehom. Poverovali su joj, delimično, samo zato što se nekoliko dana nakon incidenta pojavio čovek iz susednog sela sa tvrdnjom da ga je Aelo pronašla u sred šume, na ivici svesti, krvavog i iznemoglog, i da mu je, ne zna kako, ali izvesno spasla život. Kada je došao sebi bio je u njenoj kolibici, gotovo izlečen, sa biljčicama na rani i čajem u ruci. Kune se Bogom i Svetim Ilijom da se to zbilo u vreme kad i krađa. Narod joj kao malo oprosti.

Samovoljno govori isključivo sa decom, uz veliki osmeh. Oduvek su se oko toga plele priče, koje su jedva jedna na drugu ličile. Neki su govorili da je koren njene ćudljivosti u večitoj samoći i neostvarenoj ljubavi; drugi su bili sigurni da je muškarce menjala češće od presvlaka, ne bi li sa nekim od njih dobila dete koje je očigledno žarko želela; dok je bilo i onih koji su uveravali da je svu svoju decu potamanila, no nisu znali zašto.

Jedne večeri, dete nestade. Vriska osakaćene majke koja se probijala kroz oluju ostala je zapamćena i dugo prepričavana. Neispavanih i mutnih očiju, pretila je da će oči iskopati veštici koju je videla kako, sa detetom u naručju, pravi gnezdo na vrhu drveta u blizini kuće. Međutim, kada su zgranuti seljani provalili u njenu kolibicu, pronašli su Aelo kako razvrstava biljčice, a na vrhu pomenutog drveta nisu videli nikakve tragove. Pameću pomerenu majku jedva smiriše i skloniše, a Aelo ostade pod budnim okom čuvara koji su bili zaduženi i disanje da joj prate.

Uprkos tome, deca masovno počeše da nestaju pod razumu neshvatljivim okolnostima. Besna rulja toliko se u mržnji ujedini da ne čudi što je Aelo odlučila da ode. Najmlađe su čuvali u rukama, pa ipak, bio je dovoljan trenutak nepažnje i dete bi išcezlo. Satrveni od straha, izbezumljni roditelji počeše da napuštaju svoje domove u nameri da izmaknu zloduhu, skičeći na svaki šum, povetarac i crn oblak. Bezuspešno.

Kada je i poslednje dete nestalo, Aelo se vratila. Tiha i povučena, nepromenjena. Žena rumenih šaka i bledog lica, sumornog hoda i upadljivih kostiju. Međutim, ovog puta, među svojima.

Majke koje nemaju decu posebna su kategorija.

_____________________________

1 Harpije: Boginje oluje kojih su se ljudi plašili kao pljačkaša i štetočina. Letele su preko bojišta i odnosile sa sobom slabe i povređene ili bi krale decu bez ikakvog upozorenja. U početku su prikazivane kao boginje sa krilima i prelepom kosom, međutim, kasnije su predstavljane kao užasna čudovišta i zli duhovi koji su imali oblik poluptica – polužena. Večno blede i izgladnele.

Published by

3 thoughts on “Simeona Jakišić: KAKO JE NESHVAĆENA HARPIJA AELO

  1. Идеја је добра, само види се да си имала неку блокаду. Навикао сам обично да твоје приче буду много бољ стилски заокружене, али дешава се и најбољима. Задовољан сам да видим да излазиш полако из зоне комфора, све остало сваком може да се деси.

  2. Dopada mi se što je harpija prikazana pod velom magle, gde sve što saznajemo ostaje na nivou glasine i naslućenog, što i jeste priroda mitskog verovanja. Uspešno ostavljen prostor za razmišljanje nakon čitanja, sa pravom merom odnosa misterije i jeze.

  3. Pre nego počnem, dajem sebi za pravo da ovu priču ocenim kao autorkinu, u dosadašnjem delu kursa, najbolju, jer, iako ne smatram da se ne treba eksperimentisati sa hibridnim i slobodni(ji)m formama (naročito na ovom kursu), ili da je čitanje njih lišeno zadovoljstva; ova mi priča dokazuje da su stil i konzervativnija forma omogućili autorki da svesnije i savesnije barata jezikom. Ono što tu moju tvrdnju dokazuje, jeste način na koji se autorka snašla na izuzetno „malom prostoru“, gde je u svega par pasusa, posredstvom svoje učenosti, elokventnosti, originalnosti i prefinjenošću stila – dakle, jezgrovito i rečito predočila čitaocu tekst iz kog će se moći implicitno iščitavati ono što je skriveno s onu stranu rečenice.
    Na problem nailazimo u onim rečenicama gde objektivna naracija prestaje biti takva i u kojim autorka progovara iznoseći stav (još isti tretirajući kao fakat i njime uopštavajući čitavu skupinu nerotkinja), a da stvar bude gora, u pitanju je rečenica koja ovu priču otvara i zatvara i kao takva bi morala bita jaka, nagoveštavajuća, koja žestoko progovara i gorući tvrdi (konkretno bi mogli spomenuti „Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda“); jer je upravo ona ta koja obuhvata priču kao celinu (na neki je način zatvarajući) i pojavljuje se poput kakvog refrena, u sebi sažimajući glavnu bit priče, koja će, dakako, biti najupadljivija, ona se pamti – a to je u ovoj priči rečenica čiji motiv se teško može naći u književnosti, a da nije izrazito patetičan, pun pathosa, izravno plačan i sažaljiv (setimo se naše hafefobične pesnikinje, koja je čitavu zbirku posvetila tražeći sažaljenje – između ostalog i za nerotkinje – a koju ne smem imenovati, da, poput Basare, ne nastradam). Prilikom pisanja, mora postojati bojazan i osećaj da se ovakve rečenice ne pojave, odnosno, da se prepoznaju i eliminišu, kako ne bi bile lajt-motiv koji je priču unizio i čitav rad obesmislio, mada je ista imala tek tu jednu slabost – njih.

Comments are closed.