Simeona Jakišić: UžaSAN / Pravi san

UŽASAN

— Šta ćemo noćas? — pita prva.

— Ajde pičvajz neki — iz topa, druga.

— Ima li vas mozak? Svako veče vanpametne ideje. Dobiće srčku, svi ćemo pocrkati — logična je treća.

— Život je iovako kratak — konstatuje prva.

— Dosada ubija — podržava druga.

— Nadam se da ćete se obiti o glavu. Sve ću joj reći — plemenito preti treća.

— U manjini si. Ako pokušaš, vrištaćemo i ništa te neće čuti. Ne bi bio prvi put, a svi znamo šta onda sledi. Nervni slom. Totalno uganuće moždanog zgloba, sveopšti bol  — prve dve prenesoše ovu poruku uglas, telepatskim gledanjem, trećoj, koja u stresnim situacijama reaguje smrzavanjem.

— Aj sad brzo. Šta ćemo? — u razgovoru ostaše samo prva i druga.

— Nešto novo. Dosadile su mi traume od bezglasnog vrištanja, bežanja od progonitelja, ispadanja zuba i nepoloženih ispita. Nešto otkačeno — puna je zla druga.

— Čekaj, impliciraš da budimo podsvest alogično svesne nesvesti? — odaziva se pameti prva.

— Šta fali, bez rizika nema dobitka.

— Znaš da su za tu važnu regiju, s razlogom, zadužene one od nas koje su na samrti… Jer je naša vrsta specijalno nezgodna kad je na samrti… Moglo bi da bude ozbiljnih posledica.

— Reci mi da veruješ u onu priču da je svemir nastao iz praska nervne ćelije koja se maksimalno iznervirala tik trenutak pred smrt?! Hahahahah svima ću te otračati. Ima da se proširi moždanom mrežom dok si rekla “vršnjačko nasilje”.

— Podvij taj nervni nastavak, mnogo se širiš. Samo kažem da je opasno. A ako misliš da se nečeg bojim ili da si nedajbože u bilo kom smislu superiornija od mene, kokaj membranice, pa da gledamo projekciju.

— Neka igra počne!

***

Utabanom stazom, šetam po beskonačnoj livadi. Za ruku držim jednu veoma prijatnu i blagonaklonu, po poslednjoj modi izgrađenu zgradu. Uživanje nam prekida matora zgradetina suparnica, koja se približava brzinom konja u letu. Sva izobličena i zloslutna, zaustavlja se pred nama, a prozori joj se krive u izraz najstrašnijeg besa. Mnogo veća, sunovraćuje glavu ka prijatnoj zgradi i napada je. Pri svakom udaru dolazi do jakog zemljotresa, a telo moje nesposobne zgrade se zakucava u zemlju sprat po sprat. Pas mi pritrčava u pomoć. Laje na mene iz sve snage. Svaki zub mu je očnjak, a sluzava pljuvačka curi iz očiju. Bežim od vuka teškim i laganim hodom, a on me odvodi u prostor između, ovog puta, dve beskonačne ali naopačke izvrnute livade. Počinju da idu jedna ka drugoj iz želje da se sjedine u još veću naopaku beskonačnost. Biću kolateralna šteta. Ne znam kada je pas poprimio obličje krave, ali lelujajući vimenom ona se uzdiže na usko nebo i postade zvezda koja sija samo meni u oči. Ta mi svetlost kaže sledeće:

Kao što vidiš, snovi su najstvarniji prostor nemogućeg i alogičnog. Međutim, u njima se ne nalaze potisnuti strahovi, teskobe, žudnje, sumnje ili skrivene poruke koje treba da tumačiš, a koje će ti zauzvrat često odati isceljujuća i veličanstvena saznanja. Naprotiv, u prostranstvima tvog uma trenutno postoji samo gomila nervnih ćelija koje međusobno komuniciraju i smeštaju ti određene snove, osećanja i odluke koje misliš da samostalno donosiš, odnosno, sve što ti se u životu, kao i u snu, dešava. Jesi li stvorena da im služiš, da u tebi parazitiraju ili ćeš konačno uzeti stvar u svoje ruke i početi da živiš u skladu sa SOPSTVENIM željama?

Zatim zapovedno izvrišta da je krajnje vreme da se otreznim i ponudi mi čašu viskija. Pošto sam je već prihvatila i iz nje potegla, bilo je kasno da odbijem kad iz čaše bez dna na mene pokulja more viskija. Sve bi potopljeno i ja se udavih u alkoholu.

***

— Gore ste od Hitlera i Staljina, zajedno! Razotkrile ste nas, milijarde života dovele u opasnost! Ne mogu ni da zamislim kako će nam se osvetiti… Đavo vam sudio! — bile su to poslednje reči treće nervne ćelije pre nego što je shvatila da ova situacija zaslužuje više od smrzavanja. Preventivno izvrši samoubistvo.

— Nek joj je laka moždana zemlja… — jedva izusti prva.

— Šta ćemo sad? — veselo, jer je adrenalinski zavisnik, veli nakon fiksa druga.

— Trebalo bi da otvorimo SOS liniju, da ne bi došlo do masovnog suicida — zabrinuto predlaže prva.

— Šta se sekiraš, ionako smo samo nas dve u ovom mrtvom moru aktivne. Nego sedi da proslavimo, popijemo po jednu — pobedonosno, druga.

— Pravo kažeš, jednom se živi — oportunistički, prva.

I tako, nesvesne, potegnuše iz čaše bez dna.

________________________________________________________________

PRAVI SAN

Ja sam anđeo. Posmatram se iz ptičje perspektive. Imam (doslovno) tamnoplavu, kratku kovrdžavu kosu, dugu belu haljinu i beli plašt. Sedim na oblaku i sviram liru, melodiju koju izmišljam u trenutku ali mi je ipak odnekud poznata i to me rasterećuje. Nebo je prostrano i neobjašnjivo prijatno. Jedini oblak, odosno onaj na kom sedim, polako nestaje i uviđam da ga zapravo udišem. Pokušavam da zaustavim disanje ne bi li se oblak na neki način regenerisao. Bezuspešno. Nastavljam da dišem i gledam kako veoma polako nestaje. Znam šta da sledi ali me to ne uznemirava. Kada poslednji tračak oblaka završi u meni, počinjem da padam i osetim kako mi se organi, zbog brzine, premeštaju. Padam veoma dugo. Očekujem da ću pasti na prostranstvo trave i to me uopšte ne brine jer me asocira na prostranstvo neba, ali kada vidim da je ono ka čemu se survavam – beton okružen zgradama – hvata me strašna panika. Ishod je neminovan i ne pokušavam ništa da preduzmem, predajem se situaciji. Budim se neposredno pred udar.

Published by