Slaviša Trivković: POVEST JEDNE TIŠINE (Marija Gagić, „Hemija“)

Rano septembarsko poslepodne u Vojvodini zna biti izuzetno prijatno. Dugo i vrelo leto koje se osetno povuklo, istina anemično i bezvoljno, na kraju krajeva kao i sve drugo što dospe u ravnicu, dopustilo je pak da se zrak blago zastudeni, pa ga u hektolitrima puštam kroz spušteno okno Opel kadet karavana, godišta osamdeset šestog. Ipak, i pored toga, u kolima je skoro pa nepodnošljivo toplo. Kapljice znoja na vratu, verovatno pretekle još od puta ka granici, sasvim su se jasno kristalisale u sitne, belo-sive grudvice soli i prašine, i sada, u sudaru sa novim, izazivaju izuzetno neprijatan osećaj iritacije i neizdrživo peku. Neudobno i nepovratno pomereno sedište, dupke ispunjeno spužvom, dodatno mi pojačava osećaj vrućine, pa se blago naginjem napred, ka tabli, dok se, sada već potpuno mokra majica zateže i tesno pripija uz leđa. Trudim se da ne opsujem žestoko, iako mi na pamet padaju sjajne ideje. Znam da bi zasmetalo. Pored mene, na mestu suvozača, nervozno sedi moja žena, i po automatizmu i dobro uvežbanim ritmom, dobuje prstima po naslonu na vratima, iskusno, znajući da me to do ludila živcira. No, trudim se da mislim da je njoj bar deset puta gore, pa me ta misao istinski teši. Znate, ženama je uvek teže. Karavan izmučen od dugog puta kao da se kreće unazad, i sasvim sigurno slabo napredujemo. Kazaljka brzinometra stala je na malo preko osamdeset kilometara po satu, nepogrešiv dokaz i meni i njoj da sam se baš u toj brzini zaustavio jedne noći u jarku, iako sam se kasnije dugo kleo da nisam vozio preko pedeset. Reči toj ženi više ne znače, bar one koje ja izgovorim. Zato joj ih serviram sve ređe i trudim se da zvuče što banalnije, a svaka nepogrešivo pogađa u centar. Ruku na srcu, ne radim to uvek namerno, no više se moja namera ne dovodi u pitanje, njoj uvek isto zvuči. Zato ne čudi da sve češće tražimo razloge da se ne nađemo u istoj sredini i na istom mestu, tamo smo samo kad moramo. Tad mi je jedini zadatak da što ponosnije iznesem teret njenog prisustva, a njoj da mi taj teret što više oteža. Prosto. Nisam čovek koga je želela, a sasvim sigurno ni ona sad ne bi bila moj prvi izbor.  Još i deca. Posao sa cigaretama je danas, blago rečeno propao, i iz pouzdanih izvora znam da je sudbina tog posla u budućnosti sve samo ne izvesna. Ne moram ni pominjati da se u ovom trenutku prst ponovo upire u mene, ali me titula dežurnog krivca, bilo to zasluženo ili ne, kroz sve ove godine prilično otupila, pa joj se u inerciji apsolutno prepuštam. Čovek još nije pronašao ništa sigurnije od navike, ma kakva ona bila. Možda nikad i neće. Mini koncert Pilota sa radija je već dosegao do najveće istine otkad je istina: Ne brini, to je sudbina, mi nismo rođeni pod srećnim zvezdama, i naučivši program do kraja čekao sam onu, moju i njenu. Sa uvodnim klavirom odvažila se: „Da se nisi drznuo“. I neću, bogami neću. No ne krivim je: ja o ljubavi, nežnosti i o Njoj znam samo u društvu i piću, a ovde uslovi za to, eto, izostaju. Zašto volim proleće – možda joj priznam nekom drugom prilikom. Možda više nikad ni neću. Pored nas lenjo promiču predeli oslikani samo sasušenom i mrtvom travom, ali ga ubrzo smenjuju dobro poznati drvoredi. Blizu smo. Rano septembarsko poslepodne u Vojvodini zna biti izuzetno prijatno. Ovo sasvim sigurno nije jedno od njih. 

*******

„Aaa, pa oni su se zaključali unutra, sunce im jebem. Ko zna šta rade. Ee sad, sad ću ih stvarno pobiti“
Stojao sam nem i dalek.  Znoj se slivao niz leđa savršeno pravom linijom i živo sam se pitao kako fizika može baš i to da podredi sebi. Gledao sam tupo ispred sebe, u njenu kosu koja se razlivala svud po vidokrugu, u njene besom iskrivljene usne, u njene oči koje su oštro sekle suv i nepomičan zrak.  Svee svee si ti kriv rodila sam decu sa tobom sa tobom eej jebo me dan kad sam se udala pokvarena razmažena to su tvoja jebala te ona ista ti eej ista samo lezi lezi jaa ja radim ja mislim ja stvaram leba ne bi imali ni oni ni ti jaa pobiti

S nekim neobičnim treskom, sa blagim omehom i bez ikakvog napora, prosto i lako, već sam se obreo u sobi.  Gledao sam u nepomične, sitne obrise, skoro ih ne prepoznavajući. Moj stari dvogled je šarao slike po zidu, a po podu razbacane listove gužvao je bes i strah. Nejasno, i skoro da sam ga prečuo, javio se šamar, za njim još jedan, zatim stroga naredba da neko ide kući. Dobio sam i ja jednu pa sam sišao do bašte, u njoj ubrao prut i bez ijedne reči dao joj ga. Izašao sam na kasno septembarsko sunce i u tišini konačno odahnuo.

Published by