Tamara Hak: PAMET U GLAVU, MINA!

Nisam ja od onih što vole da torokoću, ali, kad ste je već pomenuli, ispričaću Vam nešto o toj devojci. Vi ste je, Mina, upoznali relativno nedavno, ako se ne varam pre svega nekoliko godina, s druge strane, ja je poznajem od kad je bila beba. Neću birati reči, odmah ću Vam reći da je oduvek bila specifična, čak pomalo naporna. Naravno, nije se takva rodila. Niko nije. Oni njeni roditelji su joj od malena sve dopuštali, pa jadna nije imala od koga ni da se priuči kulturi. Možete li zamisliti, molim Vas lepo, kako to izgleda kada jedno dete od nepunih šest godina sedi za stolom sa roditeljima i starim gostima, umesto da je u sobi ili ma gde sa svom ostalom decom?! Opšti haos! A onda takav tip ponašanja primenjuju i u daljem odrastanju, sve dok više sa tim ne možeš izaći na kraj! Ljuta sam! Verujem da svaka majka, domaćica, zna koliko je teško utuviti detetu u glavu, da su papuče u kući obavezne! E, srazmerno tome, hoću da kažem da je gotovo jednako toliko teško naučiti dete osnovnim manirima, kada ih ne poznaje od malena! Štrecne me svaki put kad je vidim onako malu, jedva astal prerasla, a pokojnoj baba-Veri iz komšiluka viče ti! Ej! TI! Zar to ne para uši i drugima? I kako je to sve uopšte moglo na dobro izaći? Gledali su je toliko, oni njeni roditelji, da ima dobro da se obuče i da se ne sramoti u starim patikama; a još u osnovnoj školi je palila cigarete krišom, tu u dvorištu. Nikakav zdrav nadzor! Prkosila je svima i nikoga se nije plašila. Jedno jutro, tad je već bila pošla u srednju školu, zatekla sam je u dvorištu sa dve drugarice, kako dele jednu cigaretu. I tad sam znala da to neće ići na dobro! Govorila sam sa njenom majkom, ali ona zaista nije videla u tome problem – staromodna sam, ne pratim trendove, proći će je.. Pred kraj srednjoškolskog obrazovanja, otac joj je umro. I njih dve su ostale u Vili same. Ako je do tog momenta postojala i trunka autoriteta nad devojkom, s očevim odlaskom, i ona se rasprsla. Ja sam se ipak trudila da posmatram to neupućeno, neusmereno dete kroz odrastanje, nekad krišom, a nekad ipak direktnije, i mogla sam da vidim da se sa njom nešto dešava. Ali zaista, ne možeš starog konja naučiti novim trikovima. Dopustiću sebi i ove reči, lukavština jedna i prokleta bila! Kad god sam pomislila, znate ono „imam te“, ona je već bila nekoliko koraka ispred mene.. Više je ona mene čuvala, nego ja nju, balavica! A čuvala sam je! Samo eto, od nje same nisam mogla da je sačuvam.. Vest o stravičnoj sceni u kvartu, zamislite, donela mi je unuka one baba-Vere. Bile su od prilike generacija, družile su se, kretale među sličnim krugovima ljudi. Daj Bože da sirotici ne ostanu traume od prizora koji je sačekao. Rekla mi je da nikako i nije mogla da predoseti šta je čeka na spratu, jer su sve prostorije pored kojih je prošla na putu do tog kupatila bile svakodnevno raskošno uređene, besprekorne. Kupatilo je bilo mnogo izmenjeno. Prvo oštar smrad kada su vrata najzad otvorena.. Još se ne zna koliko su tačno mogle provesti vremena onamo, dok ih mala nije pronašla.. Ništa tamo više nije ličilo na kupatilo, ni na kadu ili lavabo. Stvarno ne postoji reč za takav prizor. Velika mermerna kada bila je neprepoznatljiva, nevidljiva pod beživotnim telom u gomili špriceva, maramica, i ko zna čega. Pred kadom je ostala tronožna stolica, s koje se srozalo mrtvo, obezglavljeno telo devojčine majke i pored njega pištolj. Sasušena tamna krv prekrila je sve površine kupatila. Glava drugog, majčinog tela je u delićima, parčićima, komadima i kapima bila razmrskana po prostoriji. Kažu, ljudi koji istraživali slučaj, da je majka telo devojke pronašla tek drugog dana od predoziranja.. I da nije mogla to da podnese, pucala je sebi u usta. Dva su života ‘zaludno okončana u nekoliko dana, moja Mina, u životu se vazda čuvaj i štedi,, kako babe kažu: „pamet u glavu!“.

Published by