Тамара Радевић: НЕМАМ ВИШЕ ВРЕМЕНА (Десанка Максимовић)

Време прошло је, чини се, пребрзо. Ја немам више времена. Прво смо дуго мислили, сви ми, да је крај далеко, далеко… Али ето, залупиле су се вратнице и враташца, немам куда даље. Мој свет се сад састоји од мисли мутних, сумње у Бога, неспокојства… Моја опорука зато настала је. Као недељна проповед. Нећу бити заборављени лист Библије.

Из неких крајева не могу да одем, њима се и у сну враћам. Све су то песникови завичаји. Месечина у Бранковини ме објасава, а тако сам далеко…

Поводањ настаде. Сузе моје силазите полако.Свод небески је хладан, ноћ је. Одједном искрсава мајчин лик. Изговорих наглас „Обећала си да ћеш бити вечна“. И настала је тишина. Била сам потпуно сама, Рука ми је твоју тражила као када сам била мала. У наслеђе оставила си ми ово срце што безусловно воли.

Последња молитва – молитва пред сан. Сан који ће да траје заувек. Прва ноћ жалости за тобом Сергеј болела ме више него ова ноћ, када ја одлазим. Не плашим се. Сутрадан ћу ти увелико бити у наручју и заувек ћу крај тебе остати. А до тада…

Све је по старом. Земља је свугде иста, рекла сам давно, и још једном ти хвала што си на њу пристао. Приближава се тренутак када ћу лећи поред тебе. Данас је било све по старом, милостиња је удељена оном просјаку, осмех му подарих место тебе.

Давно сам ти у земљу изнад срца излила вино из домовине твоје… Зато сам сад затворила очи и посетила твој гроб, али ти си стајао и мислима поред мене. Махнула сам земљи и надгробној плочи, повиках „А сад одосмо“! Био је то покушај хумора… Али добар покушај, насмејала сам се.

Пишући песму Оделите куће размишљала сам о томе колико си ми далеко… Ипак, твој гроб видим као да сам те сахранила испред самог кућног прага… А ја се не усудих да додирнем снег на гробу твом онај дан када је први пут пао ту. Његова белина тада беше суровија од таме, и он сам беше тежи и страшнији од земље. Сад је извесно: неки нови снег ће ускоро заједно да нас покрије.

Тишина спава, последње новинске вести ми поново пролазе кроз главу. „Петоро деце је засула гомила живог песка“… Али никога се то сад не тиче, заувек вам је земља засула срце и чула.

И теби је засула земља срце и чула, али дословно. И свим мртвима. Није више ваше ништа, ни река, ни језеро, ни жубор, ни сунца јабука… Ох, када би бар порука стигла однекле, да знам да ме чекаш, као што знам да има још један до вучења – нећу дочекати да чујем да ли сам заокружила бројке срећноносне које си ми шапнуо, као ни да ли је коњ – Фаворит у трци победио.

На путовање се мирно спремам, као када сам ишла на тајни састанак са тобом, онда у шуми. Годила ми је твоја вечерашња хитна посета, као прамесечина си обајсао собу. Сада знам да ме чекаш.

Земља јесмо јер ћемо земља на крају бити. Када видех преоран гроб поред пута, гроб неког незнанца, схватих то и помирих се са тим.

Хоће ли моја сахрана бити као птичја сахрана? Хоће ли ме испратити густо збијени гаврани налик на монахе, као и светолико тешка небеса? Моја смрт неће бити као лисичина смрт јер сама јесам, али не и унезверена, и неко ће већ знати да гинем у Београду. Лав на самрти нисам. Он се упиње из све снаге да побегне из циркуса, болестан и грозничав. Умире очајан и то ми срце кида. Ипак, волела сам овај свет, умирем мирна.

Очи су ми усахле реке. А и тело ће ми утонути у земљу. Смешим се. Не плашим се. Препуштам се док ме све гласније и гласније дозиваш. Коначно ме хваташ за руке… Остављам ову постељу и сећања.

Published by

3 thoughts on “Тамара Радевић: НЕМАМ ВИШЕ ВРЕМЕНА (Десанка Максимовић)

  1. Čitajući tekst u glavi je odzvanjao krhki piskutavi glas i slika moje male malenkosti prikovane za ekran tv-a, dok u zanosu sluša tetu sa šeširom. Izvanredno sklopljen mozaik čiji delovi nose onu notu “ bolećivih stihova“. Lepo i dirljivo, a kako drugačije o “ teti koja je umela sa svima da bude dobro“. 🙂

  2. Користећи стихове и наслове песама Десанке Максимовић Тамара је показала изузетно умеће и познавање поезије ове песникиње!
    Одушевљена сам како је колегиница дочарала Десанку нама читаоцима кроз речи саме Десанке. Као што је Јелена и рекла – изванредно склопљен мозаик.
    Тамара, сјајан рад!

  3. Izuzetno poetično, lepo i dirljivo! Vidi se da Tamara voli Desankinu poeziju i ličnost i uspešno je svu tu ljubav prenela i nama. Baš mi se dopalo!

Comments are closed.