Татјана Кнежевић: КРИСТИНА И СТОЈАН (хорор + теленовела/мелодрама)

Кристина је одрасла у једном малом селу надомак Старе планине, са својом баком, у трошној кући са само две просторије, без купатила, и основним намештајем. Новца није било много од сира, кајмака и домаћих колача које су продавале на пијацама. Од мајке има слику, а од оца, ништа. Рекли су јој да су погинули.

            Било је много чудних смрти у том крају, нарочито у последњих неколико година. Говорили су да горска вила односи животе. Ко год би се нашао на путу у ноћи пуног месеца или близу водопада, умирао је од страха и звукова који су се чули из оближње пећине. Они који су имали среће да се врате кући живи, долазили су потпуно седи и нису проговарали данима. Много њих се никада није ни вратило. Неколико тела младих девојака је нађено како плутају у реци. Биле су обучене у бело као младе и имале су венце од пољског цвећа око главе. Говори се да су биле на поселу и  да су окасниле, те да се нису вратиле кућама пре мрака, а поше су пречицом кроз шуму. Није их било данима а онда су их налазили на реци. Сваког лета је било барем три овакве речне младе, а по шумама су проналазили оседеле мушкарце, обично близу пећина. Изгледало је као да су умирали од страха грчевито се држећи за неку грану или мотку у очајничком покушају да се одбране од непознатог зла. Цео крај је био на опрезу. Било је разних објашњења и скоро сва су укључивала натприродне силе, виле, вештице, духове, као и њихове разлоге за таква дела. Свештеник је причао да је то зато што се народ не моли довољно, што не даје пуно прилога цркви, што се више моле паганским Боговима и духовима него једином правом Богу…

            Без обзира на све недаће свога округа, Кристина је израсла у прелепу и веселу  девојку, можда чак и најлепшу у крају. Иако се одевала старински, дуге сукње и беле вежене блузе са украсима које је сама правила, њена лепота је засенила и многе градске госпођице које су имале новца да се облаче по последњој моди. Исте те госпођице, које су куповале колаче код ње, звале су је лепа сиротица, и причале да је штета што је толико сирота, јер је нико неће узети без мираза. Воле момци лепе девојке, али више воле новац, коње и имања. Кристина још није размишљала о момцима и удаји, било је њој добро са њеном баком, у њиховој кућици која је увек мирисала на свеже печено тесто.

            Убрзо је запала за око младићу који је био међу највиђенијим у граду. Стојан и Кристина нису имали ништа заједничко, осим доброте и неке урођене скромности. Стојанова породица је била богата, тј. његова мајка се лепо преудала и то у добру кућу, пошто је као млада остала удовица. Тај човек није био његов отац али га је увек гледао као свог сина јер своје деце није имао. Стојан је имао и сестру, Споменку, али њу њихов нови отац уопште није волео. Споменка је била прича за себе. Није се истицала ни лепотом ни благим карактером. Напротив, била је охола и надмена, тако да није била ничија миљеница. Увек је носила црно и агресивно цитирала Библију, оптужујући околину за блуд и неморал и најављујући скори смак света. Праве хришћанске љубави, мудрости и благости није било у њеном карактеру.

            Једном приликом, када је куповао колаче за своју мајку, Стојан је позвао Кристину у шетњу поред реке. Она је била збуњена, али то је био први пут да су јој нечије прелепе зелене очи привукле пажњу, те је пристала. Стојан је био диван момак, поклањао јој је цвеће и пажњу. Чак је од њега добила и свилену мараму. Кристина је била на седмом небу. Бака јој је саветовала да не брза толико, да се богати не жене сиромашнима и да ту будућности нема, да ће само патити. Али Кристина више није слушала баку, све дуже и дуже се задржавала са Стојаном поред реке, упркос опасности и бакиним упозорењима. Стојанова породица је била против те везе али се нису јавно изјашњавали, стрпљиво се надајући да ће се летњи пламичак угасити сам од себе.

            Како се ближила јесен, дани су бивали све краћи и краћи, и то је чинило Кристину и Стојана тужним и забринутим. Заљубљенима време пролети за трен и ниједна стаза није довољно дуга… Једном је из ведра неба почео страшан пљусак и њих двоје, немајући избора, сакрили су се у оближњу пећину, надајући се да ће пљусак убрзо стати. Међутим, то се није десило. Полако је падао мрак, а њих двоје су све више страховали оживљавајући легенде и догађаје тог краја. Све оне страшне приче о вилама и духовима су биле на корак од њих. Мрак је потпуно пао, а да буде још горе, месец је био пун… Ускоро су почели да се чују чудни звуци. Кристина је  дрхтала док је Стојан грлио покушавајући да је угреје и утеши. Он се више плашио за Кристину него за себе. Узео је камен, наоштрио га и привезао за дрво. Копље је било спремно за непознату неман. Гласови су се приближавали. Стојан је сакрио Кристину у углу близу излаза и рекао јој је да бежи и спасе себе ако он не успе. Кристина је плакала и дрхтала, а напољу је лило, грмело и севало. Стојан је био спреман за борбу када је угледао две прилике како пристижу из различитих делова пећине. Носиле су свеће у рукама, а лица су им била нагарављена угљем и попрскана крвљу. Нису то биле виле, било је нешто још горе… Када су пришли препознао је свештеника и своју сестру. Они су се као у трансу молили на неким чудним латинским речима, али Стојан се ни тога није плашио јер је био спреман на све само да заштити Кристину.

– Грешници, прељубници, заслужујете смрт!!! -викао је свештеник.

– А како си ти, охоли свештениче, подобан да нам пресудиш? – одговори му Стојан и додаде – Ми греха немамо, али сада мислим да вас двоје носите на души све оне несрећне људе…

 Кристина се прибрала видевши да су људи ти који су правили звукове а не виле и духови.

– О брате, зашто не прихватиш вољу Господњу и положиш оружје? Живот упрљан грехом није вредан живљења, ни твој ни њен. – рече Споменка.

-Наши животи су сигурно вреднији од ваших, ми смо спознали љубав, а вас двоје само сејете страх и смрт. Борићу се до последњег даха, нећу вам ово олакшати!

 Како је свештеник својим ножем кренуо на Стојаново ручно направљено копље, тако је Споменка покушала да дође до Кристине. Међутим, Кристина се снашла и погодила Споменку каменом у главу. Док је свештеник тражио погледом Споменку, Стојан је искористио прилику и снажно га ударио песницом у главу. Свештеник се срушио. Обоје су били на земљи. Стојан је скинуо своју кошуљу и везао их једно за друго. Кристина је дуго остала у његовом наручју. Киша је престала, и већ је почело да свиће. Стојан и Кристина су отишли код његовог оца и испричали му шта се све догодило.

 – Никад ми се није свиђала та девојка, а ни тај свештеник. Сама мржња! Како пре нисмо схватили да би они могли тако бездушно убијати? Толико људи! Обесиће их!!! Ништа боље нису ни заслужили!!! Хајдемо по жандаре, ја ћу са вама. – рекао је Стојанов отац.

            Крајем јесени, пред пост, по доласку новог свештеника, Кристина и Стојан су се венчали, уз пун благослов његове породице. Кристинина љупкост је одобровољила Стојановог оца и занемарио је чињеницу да нема мираз.

– Битно је сине да си срећан. Тешко ми је кад помислим да сам те могао изгубити оне кобне ноћи. Сад једва чекам унучиће. Да сте ми обоје живи и здрави још много година!!!

Published by

One thought on “Татјана Кнежевић: КРИСТИНА И СТОЈАН (хорор + теленовела/мелодрама)

  1. Kada sam videla kombinaciju Tatjaninih žanrova bila sam u fazonu da je to jako teško spojiti, ali eto, ona se snašla. I to vrlo dobro. Priča mi je držala pažnju (što jako teško ide ovih dana), pitka je, povezana i ima neizvesnosti. Dopada mi se izbor imena glavnih junaka. Kristina me asocira na hrišćansko nasleđe, a Stojan takođe na naša narodna predanja, kao i čitava priča. Spomenka mi je omiljeni lik. 😂 Sve me asocira na stare, srpske priče o vampirima. Motiv vode kao medijalnog prostora se lepo uklopio sa motivom svadbe kao obrednog događaja. Sviđa mi se kako su inkorporirani svi elementi naše tradicionalne kulture.
    Zanimljiva priča, ali mala zamerka je to što nema dovoljno elemenata horora, melodramske elemente osećam, ali horor bi mogli da se pojačaju.

Comments are closed.