Tijana Nenadović: NA STANICI

Imala sam dvadest jednu godinu kada smo se upoznali. Napolju je vejao sneg bilo je jako hladno, temperatura je dostizala i minus šesnaest stepeni. Sve je bilo užurbano, mokro, beličasto. Posmatrala sam ljude dok sam čekala bus na stanici. Noge su mi se zaledile, ove gumene čizme su nepraktične, odvratne i uvek mi naprave žuljeve, pritom se smrzavam svaki put u njima. Nemam kapu, kosa će mi uskoro biti mokra. Ova situacija zahteva da zapalim cigaru. Vadim paklicu, nemirno tražeći upljač po džepu, ujedno cigaru držim u ustima sa povećanom dozom nervoze, jer do sada bi već gorela i ja bih bila mirna. Otkopčavam ranac tražim po pregradama, džepovima, da se nije negde zavukao. Ništa. U tom momentu ugledala sam jednog dečka. Šta mi drugo preostaje nego da svoj ego ostavim u torbi i priđem mu.

Izvini, mogu li.. već je pružio upaljac u pola moje rečenice. Zastala sam i pogledi su nam se sudarili. Njegove oči su bile prozirne, sijale su i mirisale na zločin.

Posle toga sve je postalo maglovito. Njegov glas, dubok i nežan gubio se u daljini, a moj pogled dubio se u njegovim prozirnim očima. Da li čekamo isti autobus? Da li nam je podjednako hladno? Da li stavlja jednu ili dve kašike šećera u kafu? Da li pije kafu? Da li voli životinje? Koja mu je omiljena hrana? Da li mrzi čekanja? Da li je neko čekao njega? On se smeši, kaže da mi ruke drhte. Mogli smo na čaj preko puta, imaju udobne fotelje, zagrejaćeš se, a za to vreme će stići bus. Možda ne prvi kojeg mi čekamo, ali peti sigurno hoće.

Da li žurim? Iako žurim da li je to bitno sad? Da li je njegov pogled mogao da izazove protivljenje u meni? Da li čaj može da odledi moje srce? Razmišljala samOn je pričao o vremenu, o gužvi u Beogradu, kada bi oči mogle da govore sigurno bi bio muzičar ili neko ko se uopšte ne razume u umetost. Kada bi njegove oči mogle da govore, one bi mi sigurno napisale poeziju, ali on ne. Nikako. Obrazi mi se crvene, ne pričam puno o sebi, ne otkrivam da volim mačke i da sam pre neki dan jednu udomila. Da mrzim čaj i da bez kafe ne počinjem dan. Žuta mi je omiljena boja, a crnu nosim samo kada sam ljuta i besna. Mrzim zimu i rođendan mi je za tri dana. On me pažljivo sluša i gleda pravo u oči. To me čini nervoznom. Govori mi gde živi i pita da li studiram nešto. Palim cigaru jer izbegavam odgovore koji se nižu i čuje se samo pozadina njegovih očiju u centru mojih misli. Nosi sivi džemper i crne panatalone, preko ima sivi šal i crni kaput. Usta su mu tanka, kao dve linije koje se međusobno dodiruju ispucale od hladnoće. Visok je. Ruke su mu nežne. Ali ništa ne može da se poredi sa pogledom, koji kao da me hipnotiše…

On nastavlja da priča o mestima koje je posetio, o pićima od kojih se napio, od plaža u kojima zamalo da se udavio. Slušam, klimam glavom i ćutim. Dodiruje me za ruku. Smešim se. Dobro sam procenila, ruke su mekane. Izvinite,da li mogu da dobijem upaljač nazad? Pružam mu upaljač, on brzinski uzima i ulazi u bus.

I meni stiže bus. Ulazim i sedam na desno sedište pored prozora. Gužve uvek lakše savladaš kada možeš da posmatraš kroz prozor. Sedam u kafić i naručujem čaj. I zasigurno znam: Čaj me nije otopio, ali njegov glas sigurno jeste.

Published by