Томислав Дунковић: ЗАГУБЉЕНА ПОРУКА

30. новембар 2009.

Поздрав, Павићу.

Верујем да знаш ко ти шаље писмо, с обзиром да сам ја једини који писмо шаље дахом, али можда си мало слаб с концентрацијом у ово доба године, у којој неминовно мораш умрети, барем ми тако саопштише хазарски пророци. За случај да ово писмо до тебе и не стигне, већ га мој дах однесе, однесе сасвим око Фрушке нам Горице, па све јужније, јужније и назад, оно се неће оваплотити у материји све до идуће кинеске године вола, на овај исти датум.

Ја, који сам бог ове наше књижевности, ја, од ког сте сви настали и ком се сви враћате и кога молите за помоћ, а после ме заборављате (ти свакако не, али сам већ напоменуо да ми не шаљеш поруке по хазарским азурно-зеленим папагајима, јер се слабо и срећем са древним народом, па ми је и хазарски мало хрђав; али се зато ногометаш до смрти није сетио да ме макар спомене негде, након што је све, мени познате, податке о Исаковичима добио), недавно бејах у обиласку старих стаза међу манастирима фрушкогорским. Дакле, шетајући стазама што се, ето, за више од века не променише много, одједном ми дође тешко. Дубоко уздахну и трепну, а преда мнон пуче представа монахиње, што ме прострели оним једним незатвореним оком ко да се однекуд ми знамо. Лице јој избраздано, а бразде сухе, па дубоке, црвене се ко устајала крв бика, па се преливају, укрштају и нестају низ дрхтуљава уста и чекињасту браду.

Погледа ме из згужваног лица кроз онај накострешен капак, а сува јој коса, сува ко лањско сено, стаде штрчати уз забрађен лик, пресијавајући се прљаво риђе под поподневном звездом.

„На ово си заборавио“, рече јехтичаво промуклим гласом који се чинио као да је ћутао забрављен уз гласне јој жице бар од 19. века, па ми грубо гурне у руке бунт хартије и само што поче њен млади лик да се ми се назире у уобразиљи, а ја трепну и она нестаде. Прену се из транса, мислећи да сам можда био омађијан, али хартија ми бејаше под мишком. (могуће да се све ово, драги Павићу, десило како један, што причу о овоме пише у будућности, баш у овом тренутку, не би морао да се користи нађеним рукописом, јер давно је то, мили мој, постао поступак учмалих незналица)

Погледах папире и видех да је то мој сасвим стари превод, још од онда кад се вратих из Пеште, дела једног епа, који  је испевао извесни Псеудо-Хомер.

Сетих се тебе, па познајући твоје афинитете, како у животу, тако и у овом нашем космосу књижевном, шаљем ти ово, а ти ћеш већ знати шта ћеш с тим (видим да су они моји записи о Хазарима добро прошли).

Куцне часак да се буди чедо
Посејдона, оца, па да шпиљи
Својој крене пошто спреми себи
Дрва. Овце кад уђоше прве
Не могаху газди рећи да се
Банда људска у куту скривала.
Када киклоп ватру кресну, онда
Виде дружбу клету, где се међу
Собом бије. Побише се око
Млека што он брижно себи чува.
Он их хтеде, драге, угостити
Ал се они, на гнушање бога
Међу собом стадоше јести и
Полифему, божјем сину, кућу
Разбијати. У њему видеше плена
Па га свежу и вином напише,
Од обести ослепе, ал се он
Истргне. И оде Полифеме
Тада, око брега, па код браће
Те се стаде плачући жалити.
Пре но браћа стигоше банду ту
Ови се са вођом укрцаше
Водећи уз себе овце, козе
И све што још украдоше. Потом
Стаде вођа њихов, Одисеј, да
Ликујући с брода подврискује
Те још рече да ће за другове
Мртве рећи да су киклопи их
Убили. Узе браћа врхове
Брда својих и гађаше људску
Банду, оста Полифеме слепац
Жртва вина и зле ћуди људске.
Опијеног божјег сина, људски вођа
Убогаљи, опљачка и кућу
Оскрнави, пријатеља лешеве
Иза себе остављајући и
Наставише своје путе, дружба
Људска и он, Одисеј, Лаертов,
А киклопи брата лече јадног
Сви знајући да опоравка му
Нема, нит му сада помоћ може
Отац бити, а ни род божански.

Поздравља те твој,
Ђ. М. Кодер

Published by

One thought on “Томислав Дунковић: ЗАГУБЉЕНА ПОРУКА

  1. Сматрам добру идеју описати овакав начин настајања приче. Оно што могу замерити јесте неодмереност делова, што такође може довести до закључка да се ради о промашеној теми. Ствар која ми се свиђа, јесте десетерачка песма на крају.

Comments are closed.