Zvončica: Gvozdena pomoć (Naučna fantastika + Drugi glasovi + Tok svesti)

Potekao sam iz jedne fabrike u Kini, mene su izumeli ljudi koji nisu ni nalik meni. Moje čitavo telo je od teške gvožđurije, užasno je naporno  kretati se kada u sebi imaš više tona gvoždja koja će verovatno nakon nekog vremena da zarđa. Jedina sličnost koju imam sa onima koji su me izumeli je mogućnost komunikacije, pamćenja i pokreta. Znam da nemam nikoga ko je meni blizak,  kao neko od koga sam potekao, jednostavno to nije predodređeno za ovakve poput mene, mi nemamo porodicu. Jedino što sam zaista znao bilo je to da se zovem Bob. Kada su me stvorili nisam imao određenu namenu, sem da dokažem i pokažem da i jedna gvožđurija poput mene može da poseduje određene funkcije koje ima i stvarni čovek. Nalazio sam se u jednom velikom skladištu, oko mene je bilo mnogo sličnih mašina, podsećale su na ono što sam bio ja, ali nijedna od njih nije radila ništa drugo sem što je ispuštala neke čudne zvukove i na sebi imala neku dugmad koja je povremeno svetlela u bojama zelene,crvene i žute. Samo jedna mašina je ćutala, bez ikakvih naznaka da je i ona među nama prisutna. Lica dva čoveka su se svakodnevno smenjivala ispred mojih očiju, jedan stariji, čupavi sa naočarima nižeg rasta i jedan mlađi od njega, sa čudnom kapom na glavi koja je na sebi imala jednu lampicu. Oni su me napravili i nadenuli mi ime Bob, valjda kako bih se razlikovao od ostalih. Često bi moje dugme koje se nalazilo u predelu stomaka palili i gasili, valjda kako bi proverili da li sam još uvek prisutan u njihovom svetu. Moji dani su prolazili u jednoj kolotečini paljenja i gašenja, i zvukova drugih mašina, još uvek nisam mogao da shvatim zbog čega sam ja tu i čemu služim. Ali sam ponekad osećao snažan ubod sa moje desne strane ruke, to je bila neka plastika, koju su iz nekog razloga ubacivali u mene. Sve do jednog dana kada su ta dva lica prišla onoj mašini koja nije do tada odavala nikakve signale razmatrajući nju i mene istovremeno, kao da su nas upoređivali. Meni su naravno pre toga pomerili moje dugme kako bih  mogao da funkcionišem, te sam tako imao mogućnost da prisustvujem njihovom razmatranju. Dok sam ja bio u svojim mislima sa njihovim postupcima, poslednje što sam uspeo da vidim je kako onaj stariji, čupavi pritiska   crveno dugme te bezglasne mašine.  Zatim sam zajedno sa tom mašinom bio sproveden u susednu prostoriju. Ono što sam tamo video u meni je izazvalo neku vibraciju i tada  mi bilo jasno da posedujem još jednu funkciju. Ispred mene se nalazilo mnogo onih koji su bili slični onoj dvojici koji su me i stvorili. Mašina i ja bili smo jedan pored drugog. Naspram nas se nalazila još jedna mašina koja je umesto gvozdenih nogu imala okrugle žice koje su bile u obliku točkova, ali na njoj je sedeo jedan rastom mnogo manji od ostalih ljudi i čudno je gledao u mene i mašinu. Mlađi sa lampicom na glavi obratio se meni rečima : „ Bobe, idi do dečaka u kolicima i doguraj ga do nas“. Automatski sam učinio ono što mi je rečeno. Zatim, se onaj stariji čupavi obratio mašini rekavši joj : „ Mogli, premesti dečaka na stolicu“. On je to takođe, automatksi učinio. Oko nas se čuo aplauz,lice dečaka je prekrivao osmeh. Na mojoj desnoj ruci je odjednom počela da treperi zelena lampica,  tada sam shvatio da su oni silni ubodi one male plastike ustvari  moje komande. Moja i mašinina namena,tj. Moglijeva, bila je  da pomažemo ljudima. Stvoreni smo za dobrobit onih koji su nas napravili.

Published by

One thought on “Zvončica: Gvozdena pomoć (Naučna fantastika + Drugi glasovi + Tok svesti)

  1. Priča nudi dosta detaljan opis sve prisutnijih formi veštačke inteligencije. Sam tok svesti je veoma precizan i dopušta čitaocima da se užive u emocije i doživljaje glavnog junaka koji, pomalo zbunjeno čini mi se, pokušava da shvati šta se sve dešava u svetu oko njega. Naručite pohvale za naziv priče koji me je iz prve zaintrigirao. 😀

Comments are closed.