Znam, znam kuda treba da idem. Šetam ovim gradom. Gužva. Svi žure. Noga pred nogu. Svi znaju kuda treba da idu. Čudni smo mi ljudi. Šetamo. Više ni ne vidimo nesvakidašnje Prizore, ne tražimo Pariz. Slike periferija odavno su u nama.
Nemam slušalice. Nisam ih niakada volela. Možda zato što mi muzika ometa neprestani rad sitnih ćelija koje stvaraju misli, a ja tako uživam u njima. Pustim ih, da me vode. Naviru uvek tako lepe, sveže, nove. Danas, do posla, naišle su neke… Stare. Začudila sam se, jer te, baš te, morala sam da spakujem u neke stare kofere. Neke sam morala i da spalim, jer ovaj grad, ovo što ja u njemu želim da budem, to ne prihvata. Danas su došle. Tačno na prvoj četvrtini puta, u 11 sati. Naviru, naviru velikom brzinom. Znam i koga ću tu da vidim.
Krupno lice i sitne, tamne oči. Naspram tebe, ja. Po svemu smo bili suprotnost, domaći stručnjaci za partnerske odnose rekli bi da se to tako dobro privlači. Osim kad te neko, tako drugačiji od tebe, ne slomi. Pa te posle izgazi, i baci. Kao đubre. Možda i jesam đubre. Kesa u kojoj je bio spakovan tvoj doručak. Nameštaj koji izneseš iz stare kuće. Šut nakon srušene kuće. Ja sam đubre.
Prvi put sam to pomislila kad si me prevario. Hiljadu puta ispričana priča, hiljadu puta postaje bolnija. Ne, ne, izvini, nisam znala da se to mene tiče, ja sam đubre. U pravu si. Nije prestalo. Bila sam đubre još 5 godina. Mislim, ono, baš tvoje, tvoje đubre. Nisam znala kad je dosta.
Bilo je dosta tek kad sam otišla. Ušla u ovu današnju ulogu. Došla u drugi grad. Postala neko drugi. Ne znam zašto sam toliko puta poželela da dođeš. Ne bi me pronašao. Ne znaš više ni ulicu ni broj, a nekada smo živeli zajedno. Možda su ove dve klupe pored kojih sada prolazim, dokaz da smo i dalje zajedno. Da samo možeš da ih vidiš, tako udaljene, a opet, na istoj liniji…
Ovaj naboj uspomena… Možda samo nemo čekam tvoj poziv.
Čekaj me, ja ću sigurno doći – tvoja omiljena pesma. To je sve što znaš o književnosti.
***
Dobar dan, kolege. Izvinite što kasnim, zakasnila sam na autobus.
Published by