Padala je kiša kao i one večeri kad smo se upoznali. Previše je tiho i previše se ništa ne dešava. Guglaš kuda otići u kišni dan. Članci predlažu otputujte. Kao da možemo pobeći.
Marija je volela da šetamo po kiši. Sišli bismo nekad do Štranda, a Dunav nadođe i patke prolaze, i možda još pokoji zalutali šetač. I ležaljske su prazne i mokre i pune lišća. I igrališta su prazna. Posle kiše, svaki prostor je liminalni prostor. Očišćen od ljudi i od buke i od smoga. Samo još saobraćaj ume da kolabira. Zoveš taksi i nema taksija i onda hodaš po kiši, ali to je okej jer tu sam ja da ti pravim društvo. Nekad poneseš slušalice, pa zajedno slušamo I asked the traffic lights if we will be all right / they said I don’t know. Odsjaj semafora na mokrom asfaltu ti ipak samo govori da li da prelaziš ulicu. Šta će biti s nama, to je teško odrediti. Pretrčavamo ulicu jer semafor na Bulevaru odbrojava. Dvanaest sekundi je premalo za prelaženje Bulevara. Možda je i bolje, ne stigneš da razmišljaš o smislu.
Uporno govoriš da ne voliš kišu.
– Jel kiši napolju?
– Tek što je počelo.
– Ponesi kišobran!
Uporno me zoveš da šetamo po kiši.
Šta ima romantičnije od toga. Držimo se za ruke i ćutimo. Ti pevušiš nešto. Ja te gledam i smejem se. Ne može nam kiša ništa. Znaš da sam ja otporan na vremenske prilike. Jedino mi vetar smeta, ako me nešto dokrajči u životu, vetar će.
Nekad prođu nedelje i meseci da se ne vidimo. Strpljivo čekam da me se setiš. Ja svakako ne izlazim po lepom vremenu. Tad udahnem duboko i čekam da prođe. Eto tebe kad krenu kiše!
Bojim se. Jednom ćeš me zaboraviti. Pomešaćeš me u korpi sa drugim kišobranima. Ko će onda da te čuva od kiše?
Published by