Богдан Рапаић: ПЛАНИНСКА СЛИКА (Јован Грчић Миленко, „Планинска слика“)

Не знам да ли си чуо, бар су мени тако испричали, причу како је умро Јован Грчић Миленко? Немој ме држати за реч. Друга прича прича да је умро од туберкулозе. Јадник још није навршио ни тридесету. Рекли су ми да је пронашао извор бајан, ономад кад се вратио из Беча. Отишао је на Фрушку гору, сигурно, свежине да се надише, мада су причали и да је то било у кршној, дивљој гори.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ВИДЕЋЕМО КАД ПРОЂЕМО И МИ (Милета Јакшић, „Ствари које су прошле“)

– Ију! Кипи!

Мачка се тргла иза сна и придружила општој врисци власнице и старинског метала на рингли. Пена се слива низ огорелу џезву. Користи је често, за све паре. А и ближа је лонцу него каквом филџану. Кухиња јој није најомиљенији делокруг, али турски гени њене бабе не дају јој мира. Срећа па никада није научила да правилно одмери количине. Биће доста за сад. Прошлост чека.

Прашњаво клатно сата удара о унутрашњост њене главе док ишчекује да окретање шоље дочека свој дневни ред.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: (САМО)УБИСТВО С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ

„Није ново мрети пре свог часа,
Ал ни живот није новост права.“

Пише моја крв, али не и моји прсти.

Месецима ме посматрају. Прате ме ревносно. Једнако осећам присуство сенке крај себе у сваком тренутку. Мислио сам да лудим. Алкохол, знам одраније како то иде. Мисли ми се роје док се не скупе у облак који прети да окиша читаво моје постојање. Затим дође мало ведрине. Па опет изнова. Нисам луд.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: СМРТ ИЗ МЕСЕЦА АПРИЛА (11. април 1977)

Жаку Преверу

„Мазга краљ и ја.
Умрећемо сутра.“ мумлао си Жак.
„Живот је трешња
Смрт коштица
Љубав трешњино дрво.“ гледао сам те како кашљеш грумење крви у марамицу и тражиш ми пепељару.
Крв тече, земља се окреће.
Очи су ти биле никад истуреније.
„Пикасо је имао муда.“ рекао си изненада. Што ли си у том часу на њега мислио?
Чујем да је и даље пред платном. Чува пепељару од слонове кости што си му даровао оног 26-ог априла 1937.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ИВКОВА КРАВА

Припреме почињу недељама уочи Ђурђевог данка. Као и у свакој домаћинској кући која држи до себе, јорганџијска породица се сва узбунила да ориба и доведе у ред и најудаљенији ћошак имања. Мора се, нема шта. Не ваља да гостима у очи упада трава међу циглицама, а тек не нагомилана прашина по витринама. Сваки се ћилим истреса, собе се проветравају, а остатак покућства се премеће час на једну, час на другу страну куће.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ПЛАНДОВАЊЕ

Већ неко време има обичај да након дужих разговора унутар својих неколико зидова широм отвара прозоре да би ружне мисли напустиле просторију. Не воли задах испразних људи и њихових прича. Ретко јој ко прија. Каже, то ваљда долази са годинама. Негде након једанаест сати почиње њен дан. Телефон звони већ добрих пола сата, али је се ни то не тиче.

–    „Жива сам и данас, што ме давиш?“

Поклапа слушалицу телефона из прошлог века; зна се да са њом нема дужег разговора пре испијања кафе.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: СЕНКЕ

Мртви немају сенку.
Ми смо остављени овде, тако смо осуђени. Предодређени,  добили смо задатак. Имао сам среће, мој човек мене је препознао. Приковани смо, померили се нисмо, има, има… не памтим. Оне непрепознате тумарају, због свог неуспеха другима се прикрадају и у посао мешају. А ми, дуго смо овде, чини ми се тамнимо, изгледа све више. Од таме смо и настали, али да не би светлости, било не би ни нас.  [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Mihajlo Manojlović: NA VRELINI ISPUCALE ZEMLJE (Vestern + Horor)

Nepregledna pustoš polako se odmotava svakim zvukom kopita od vreli, prašnjavi drum. Kopite, zveket mamuza i tiho šištanje vjetra jedini je zvuk koji ovom dolinom odjekuje. Pješčane sjene plešu na prijepodnevnom suncu. On posmatra tu igru crnim očima ispod oboda svoga šešira, dim se uvija iz cigare koja lijeno visi na uglu njegovih usana. Dolina, tako nemilosrdna za sve što diše na njenom tlu, ipak nađe svoj smisao za igru, pomisli.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: НЕМА МЕ (Јелена, жена које нема)

„У том се положају не може издржати дуго; из њега воде два пута: или у потпуну несвест или у буђење.“  

Овога пута се не буди. Јасно га видим пред собом, хладног као камен и усправног као бор. Знам да и он мене види. Да има контролу над својим телом сада би протрљао капке у нади да ће га, након поновног отварања очију, мој лик и даље чекати на истом месту. Овог пута се нећу крити.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]