Slaviša Trivković: ***

Kada biste se u bilo koje doba dana slučajo obreli i kad bi kojim slučajem zalutali u nisku kuća na kraju šora u kojem je i kuća Rade T., sasvim sigurno bi vas dočekala i zatekla oštra i glasna riječ, dovikivanje i zla prepirka. Kada bi pak došli s namjerom, u ranije dogovoreno vrijeme, takve okolnosti bi bile znatno izmijenjene, kontrolisane. Djeca i sitnija čeljad koja bi se tu zatekla, mirno i u apsolutnoj tišini bi virila na namjernika uredno načičkana iza kućnog prozora, onog koji gleda na put.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Tamara Radević: BISER

Noć je mlada. Ja još mlađa. Noć je zvezdana, ili sam ja previše pijana. Sve je mutno. Dim. Ne osećam telo, samo mirise. Šuštanje šuma i šuma u ušima. Kuća pored Dunava. Ne čujem ga kako teče. To se krv prosipa kroz moje vene. Koliko su samo moje šume bučne.

Stepenice do potkrovlja. Ne dodirujem ih stopalima. Nadam se da sam duh. Ne želim da budem crna tačka na beloj posteljini.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anabela Kuridža: ĐAVOLE, MOJ BOŽE!

Onaj slon što mi svakog jutra leži na grudima i čini da osećam kao da i sam postajem krevet na kome ležim, ležao mi je i jutros na grudima. U glavi mi je odzvanjala rečenica iz sna, koja je nadglašavala svaki moj pokušaj da pomislim nešto svesno. „A ti ćeš kao meso zauvek da razmišljaš o tome.“ Ko mi ovo poručuje? Možda onaj ja iz svog zauma, onaj ja, koji nije siguran da li je taj glas bio njegov glas, Božiji ili ko zna čiji.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ивана Јањић: РЕКВИЈЕМ ЗА ГОСПОДИНА Х

Имала сам 12 година када су ми први пут тражили да напишем посмртни говор. Било је лето, термометар је одбројавао 40 степени, а апарат за притисак се загубио у нечијим дрхтавим рукама док су се рођаци, као пред сандуком, уредно смењивали чекајући да виде колики ми је срчани? а? шта каже? чује ли се? куца ли?. Тада нисам стигла на ред, мада ми апарат није ни требао. Имала сам 12 година и умрла је жена која ме је одгојила.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Tamara Hak: PAMET U GLAVU, MINA!

Nisam ja od onih što vole da torokoću, ali, kad ste je već pomenuli, ispričaću Vam nešto o toj devojci. Vi ste je, Mina, upoznali relativno nedavno, ako se ne varam pre svega nekoliko godina, s druge strane, ja je poznajem od kad je bila beba. Neću birati reči, odmah ću Vam reći da je oduvek bila specifična, čak pomalo naporna. Naravno, nije se takva rodila. Niko nije. Oni njeni roditelji su joj od malena sve dopuštali, pa jadna nije imala od koga ni da se priuči kulturi.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лазар Биорац: КИШНЕ ГЛИСТЕ

Испружила је руке према небу и скопчала их око најдаљег облака. Требало је призвати сунце, али се она читавим телом опирала. Њене су очи локве, њени прсти кишне глисте сплетене у висини, њено тело цвет који се само на киши отвара. За њом су плавиле њиве и поља; села, вароши и градови. За њом је рикало рогато, цвилело репато и проклињало двоного – она се ни за трен није окренула!

Кустос је, поставивши је на зид, забезекнуто посматрао слику која је прогутала жену и претворила је у чудовиште.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: MUĆNI GLAVOM I SPASI SVOJE DETE!

Prosečnom čoveku potrebno je nešto više od 2 sekunde da na telefonu ukuca trocifreni broj i okrene ga. Ne i Aurori! U trenucima dok je posmatrala displej sa 9 cifara, pamet joj se naprasno skamenila, a prsti oduzeli. Iz grla punog knedli iščupao se potmuli zvuk, a sa njim nekako i reči: „Jebote… broj policije?! Marko, koji je?“ – čak i kada joj je suprug, u tim trenucima nešto prisebniji, doviknuo trocifreni broj, prsti nisu hteli da slušaju.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Tijana Nenadović: NA STANICI

Imala sam dvadest jednu godinu kada smo se upoznali. Napolju je vejao sneg bilo je jako hladno, temperatura je dostizala i minus šesnaest stepeni. Sve je bilo užurbano, mokro, beličasto. Posmatrala sam ljude dok sam čekala bus na stanici. Noge su mi se zaledile, ove gumene čizme su nepraktične, odvratne i uvek mi naprave žuljeve, pritom se smrzavam svaki put u njima.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Branislav Aleksić: ZRNO PESKA

Rodjen sam u tečnosti. Ukus soli mi nije izlazio iz usta. Gurali su me. Gurali su me slični meni. Nekad bi i seli na mene. Nekad bi ja sedeo na njima. Svi smo težili vrhu. Sa vrha mogao si videti svetlost. Na dnu je bilo izuzetno mračno, slano, zagušljivo. Kada dosegneš vrh tu se zadržiš jedan sekund. Kada dotakneš dno, tu se zadržiš godinama. Jedan dan dobio sam na lutriji. Dobio sam letovanje.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: TEODORINA BAJKA

Deco, danas ću vam pričati o proleću, o snu jedne devojčice, o jednoj nadi, o jednom početku, o jednoj izopačenoj stvarnosti. Deco, danas ću vam reći koja je tajna velikih umova, i koja je tajna onih malih. Deco danas ću vam oslikati svet u kome stariji prebojavaju već šarenu dečiju sliku u crno-belu.

Zvala se Teodora, imala je 7 godina, imala je belog čupavog psa Munju, mamu i tatu. Volela je svoju porodicu najviše, i smatrala ju je posebnom, drugačijom u odnosu na ostale.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]