I’ll pretend bein’ with you doesn’t feel like drowning
boygenious, „Cool about it“
Još 10 minuta u moru. Skupljam dlanove u pokušaju da ga zadržim.
Niko me nije naučio da plivam. Imam lošu tehniku i ne mogu dugo da izdržim u vodi. Tek ovog leta naučila sam da se održim u mestu. Niko me nije naučio da volim. Tri decenije učim se po principu pokušaja i pogreške. Niko me nije naučio da odem. Čak ni onda kad bi trebalo.
U plićaku je gužva i kamenjar. Noge su mi plave od modrica. Leđa su ti crvena od sunca.
– Ajmo do bova!
– Ne smem.
– Ajde, nećeš valjda ovde s malom decom da se guraš.
– Ma ne smem.
– Nosiću te ja na leđima, ajde!
Bove dele naše more i neko drugo, nepristupačno more nama običnim smrtnicima. Kako uopšte more može nekom da pripada? Neko povlači crte kako mu se ćefne. Ovo je moje more. Jer sam u njemu i jer ga volim, iako ga se bojim. Nema te granice koja može da mi ga otuđi.
Stigli smo do bove. Uzdišeš. Teška sam ti.
– Jeste 50 kila, al’ ko da je tona.
– Probaću da plivam sama nazad, izvini.
Tu prvi put plivam u dubokom. Ne dotičem dno. Nema dna. Ako prestanem da pravim pokrete nogama i rukama, postaću hrana za ribe.
– Ajmo nazad, molim te. Ne udaljavaj se od mene.
Nailazi talas. Poklopiće nas. Posežem rukom za tobom, ali si predaleko. Stižem samo da opsujem pre nego sto me voda poklopi. Svuda je. Možda sam je udahnula. Ne mogu da otvorim oči. Mlataram rukama ka strani za koju mislim da je površina. To traje večno. Živa sam. Možda ne zadugo. Mlatim rukama i nogama. Čujem zvuke površine. Površina. UDAH. Živa sam. Valjda? Trenutno. Nagutala sam se soli. Voda mi je ušla u dušnik. Kašljem. Dugo kašljem. Kad dođem do daha neisprekidanog gušenjem, krećem da se okrećem oko sebe. Gde sam? Gde si? Ne vidim nikog. I nebo se pomračilo.
– Aleksandre! – vičem. Valjda. Ne čujem svoj glas. Vičem opet, glasnije. Ništa.
Nazirem obalu, krećem da plivam ka njoj. Sve me boli. Okrećem se na leđa. Tako ću lakše. Na leđima stižem da dublje dišem. Šta se desilo, gde si? Udah-izdah.
Nešto me grabi s leđa. Prepadnem se. Ti si.
– Tu si. Uplašio sam se.
– I ja sam.
Grliš me tu u još dubokoj vodi. Mislim da kažeš volim te. Možda mi se čini. Možda more šumi. Imam vodu u ušima.
Uzimaš me nazad na leđa i plivamo do obale.
Konačno izlazim iz vode, trinaest puta teža od sopstvene težine. Bacam se na peškir na oštrom kamenju.
– Kad sad nisam umrla.
– Ne smeš da umreš.
Nasmejem se. Ne znam da l’ sam umislila ono što sam čula.
– Jel si ti dobro?
– Jesam, al’ moramo da ti uplatimo neke časove plivanja.
– Hahaha, mislim da je današnja lekcija bila ne plivati po uzburkanom moru.
Ustajem i krećem da nam skupljam stvari. Ma dobro sam čula.
– Oćemo do sobe?
– Ajde, dosta je mora za danas.
– Znaš, ne moram da umirem da bi mi rekao da me voliš.
Published by