Zadatak 13. Završni rad – komentar predavača

Teško je jednim komentarom zaokružiti sve priče koje ste napisali ovoga puta — ne samo zbog njihove množine, već i što je svaka priča napisana u originalnom, autorskom ključu, neopterećena stilskim ili tematskim okvirima nekog posebnog zadatka — tako da ćemo ovu priliku iskoristiti da vas još malo smaramo pohvalama. Vi ste jedna od najdarovitijih generacija koja je ikada pohađala Kurs kreativnog pisanja proze, i nadamo se da ste u časovima uživali makar upola kao što su vaši predavači uživali čitajući vaše radove.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Zadatak 12. Urbane legende – komentar predavača

Dok su prethodna dva zadatka bila izuzetno urađena, ovde smo možda prepoznali znake umora; utiska smo da su mnogi od vas, a naročito oni koji su na Kursu do sada najviše pokazivali, ovu temu odradili na autopilotu. Ipak, to ne znači da su radovi loši! Odlično je što ste u globalu dobro prepoznali one „fakultetske“ motive koji vam mogu biti najinspirativniji — dakle, motive koji su specifični za NAŠ fakultet (pre svega lavirintski prostor!), kao i one na koje bi posebnu pažnju obratili baš studenti književnosti: bibliteka, knjige, tekstovi, i naravno Pavić, kao možda najveća „urbana legenda“ ne samo našeg Odseka, nego i čitavog fakulteta.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Zadatak 11. Kritika prve knjige – komentar predavača

Među tridesetak pristiglih radova samo bismo za jedan ili dva rekli da su slabiji ili neuspeli; od ostalih, ne znamo koji bismo pre izdvojili kao odličan. Iako smo često o tome pričali ove godine, iznova nas prijatno iznenađujete svojom književnom zrelošću u samosvesnošću; naročito se to ovoga puta videlo u brojnim (i kvalitetnim) intertekstualnih povezivanja vaših „knjiga“ sa drugim delima, odnosno u preciznim opisima različitih stilskih, pripovednih, kompozicicionih intrikacija koje ste zamislili (knjiga o puteru, knjiga koja se odvija samo u jednoj zgradi, fiktivni memoari od 1700 strana, knjige inspirisane muzikom ili snovima, knjiga dopisivanja čuvenih ljubavnih priča, itd.).[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Slaviša Trivković: ***

Kada biste se u bilo koje doba dana slučajo obreli i kad bi kojim slučajem zalutali u nisku kuća na kraju šora u kojem je i kuća Rade T., sasvim sigurno bi vas dočekala i zatekla oštra i glasna riječ, dovikivanje i zla prepirka. Kada bi pak došli s namjerom, u ranije dogovoreno vrijeme, takve okolnosti bi bile znatno izmijenjene, kontrolisane. Djeca i sitnija čeljad koja bi se tu zatekla, mirno i u apsolutnoj tišini bi virila na namjernika uredno načičkana iza kućnog prozora, onog koji gleda na put.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Tamara Radević: BISER

Noć je mlada. Ja još mlađa. Noć je zvezdana, ili sam ja previše pijana. Sve je mutno. Dim. Ne osećam telo, samo mirise. Šuštanje šuma i šuma u ušima. Kuća pored Dunava. Ne čujem ga kako teče. To se krv prosipa kroz moje vene. Koliko su samo moje šume bučne.

Stepenice do potkrovlja. Ne dodirujem ih stopalima. Nadam se da sam duh. Ne želim da budem crna tačka na beloj posteljini.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anabela Kuridža: ĐAVOLE, MOJ BOŽE!

Onaj slon što mi svakog jutra leži na grudima i čini da osećam kao da i sam postajem krevet na kome ležim, ležao mi je i jutros na grudima. U glavi mi je odzvanjala rečenica iz sna, koja je nadglašavala svaki moj pokušaj da pomislim nešto svesno. „A ti ćeš kao meso zauvek da razmišljaš o tome.“ Ko mi ovo poručuje? Možda onaj ja iz svog zauma, onaj ja, koji nije siguran da li je taj glas bio njegov glas, Božiji ili ko zna čiji.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ивана Јањић: РЕКВИЈЕМ ЗА ГОСПОДИНА Х

Имала сам 12 година када су ми први пут тражили да напишем посмртни говор. Било је лето, термометар је одбројавао 40 степени, а апарат за притисак се загубио у нечијим дрхтавим рукама док су се рођаци, као пред сандуком, уредно смењивали чекајући да виде колики ми је срчани? а? шта каже? чује ли се? куца ли?. Тада нисам стигла на ред, мада ми апарат није ни требао. Имала сам 12 година и умрла је жена која ме је одгојила.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Tamara Hak: PAMET U GLAVU, MINA!

Nisam ja od onih što vole da torokoću, ali, kad ste je već pomenuli, ispričaću Vam nešto o toj devojci. Vi ste je, Mina, upoznali relativno nedavno, ako se ne varam pre svega nekoliko godina, s druge strane, ja je poznajem od kad je bila beba. Neću birati reči, odmah ću Vam reći da je oduvek bila specifična, čak pomalo naporna. Naravno, nije se takva rodila. Niko nije. Oni njeni roditelji su joj od malena sve dopuštali, pa jadna nije imala od koga ni da se priuči kulturi.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лазар Биорац: КИШНЕ ГЛИСТЕ

Испружила је руке према небу и скопчала их око најдаљег облака. Требало је призвати сунце, али се она читавим телом опирала. Њене су очи локве, њени прсти кишне глисте сплетене у висини, њено тело цвет који се само на киши отвара. За њом су плавиле њиве и поља; села, вароши и градови. За њом је рикало рогато, цвилело репато и проклињало двоного – она се ни за трен није окренула!

Кустос је, поставивши је на зид, забезекнуто посматрао слику која је прогутала жену и претворила је у чудовиште.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: MUĆNI GLAVOM I SPASI SVOJE DETE!

Prosečnom čoveku potrebno je nešto više od 2 sekunde da na telefonu ukuca trocifreni broj i okrene ga. Ne i Aurori! U trenucima dok je posmatrala displej sa 9 cifara, pamet joj se naprasno skamenila, a prsti oduzeli. Iz grla punog knedli iščupao se potmuli zvuk, a sa njim nekako i reči: „Jebote… broj policije?! Marko, koji je?“ – čak i kada joj je suprug, u tim trenucima nešto prisebniji, doviknuo trocifreni broj, prsti nisu hteli da slušaju.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]