ZAVRŠNO VEČE I UPIS OCENA

Dragi moji,

Poslednji čas Kreativnog pisanja proze biće održan 8. juna (petak) u 19:00 u prostorijama Kulturnog centra LAB (adresa: Dr Hempta 2). Nadamo se da ste uživali u ovogodišnjoj sezoni Kursa i, što je najvažnije, da ćete nastaviti da pišete.

Poslednji čas zamišljen je kao završno veče gde će neki od vas – koji to žele – imati priliku da čitaju svoje priče iz poslednjeg zadatka. Zbog toga bih zamolio sve polaznike Kursa koji žele da čitaju svoje radove da mi se što pre jave mejlom kako bismo što lakše utanačili raspored čitanja, i kako bismo se dogovorili oko eventualnog dorađivanja svojih priča.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Vuković: IZGUBLJENI ODLOMAK IZ DNEVNIKA MEDUZE SLASH STUDENTKINJE

Još jedan običan dan na Bulevaru oslobođenja iza Simpa. Od svih virtuelnih realnosti ja sam zapala baš u ovu. Mogla sam mirno sačekati Perseja da mi odseče glavu, nastaviti da smrtnike pretvaram u kamen, ili ostati ona nežna devojka da me onaj skot Posejdon nije silovao. I dalje se sećam kako je došao u moje sklonište, pribio me uza zid, provlačio prste kroz moju nekada nežnu, zlatkastu kosu, i lagano ih spuštao dole i…  pa ukratko, pretvorio me u ovo što sam sad.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dušan Banović: SREĆAN TOLKINDAN!

Tolkindanski konkurs kaže da treba do 30og maja da pošaljem neku priču na temu “Kafanske priče iz Okruga”. Ne poznajem nešto mnogo različitih oblasti, ali kidam u tri – nrdina sam teška, opštu kulturu sabijam i znam da filozofiram kao car. Dobro, ajde onda polako. Kafana je u naslovu, pa hajde da seting bude Hobiton i da neki Hobit priča priču u kafani. Sem? Možda u godinama posle Gospodara, nakon što su Frodo, Bilbo, Gandalf i ostali otišli preko mora?[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Сандра Момчиловић: НА СЦЕНИ

Живот се не разликује много од представе,склизну ми са усана док сам замишљено седела испред огледала у гардероби. Велики део потрошиш иза кулиса, стрпљиво чекајући, навлачећи разне костиме да прикријеш своју нагост. Да научиш да будеш оно што се од тебе очекује. Колико год  да бдијеш над материјом, нећеш је никада довољно савладати. Марљив или флегматичан, на сцену увек изађеш неувежбан. Живот није ништа друго до измишљотина. Обична импровизација. Прича сажета у неколико чинова, испричана увек неумитним редоследом од почетка до краја.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Валентина Генцел: НАУЧНИ МИТ

НСутра је Бадњи дан. После породичног окупљања, могу одмах да се спакујем и крен… Хеј, момци, лакше мало, уплашили сте ме! Мушкарци и њихов спорт. Можеш мислити, дао је кош, јака ствар. Дечко, извини, можеш ли ми смућкати још један Bloody Mary? И још нешто, молим те, скини те рогове са главе. Разумем да је ово вестерн кафић, али заиста не желим да останем без ока док ми служиш пиће.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Танкосић: ПОСЛЕДЊА БУЋКУРИШ ПРИЧА

Стајала сам на трамвајској станици под кишобраном у тмурном и кишовитом предвечерју са непознатим човеком чије сам често коришћење деминутива, непрестано постављање многобројних питања свом саговорнику себи у браду и  иритантно стишавање и гутање слова Е при говору покушавала да прекинем једним хладним Медуза каменим погледом, нервозно прстима додирујући своју хладну огрлицу од драгог камена. Беше празник за уши када сам се коначно при уласку у трамвај растала с тим počemučkom[1].… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Бранислав Чурчов: ЗАПИС У ГЛИБУ

Ја – Сен, и кости без числа.

Вршљам по гробљиштима, тражим оно чистеће – Ништа.

Трунимо се до нетруна. Кућа нам, као ми, иструнула.

Сви од реда бејасмо пијани и луди, и весели, весели…

Играјте своје прашњаво коло – наоколо! Нек вам се окрене срећа!

Кад буде дошао Преокретач, позваће вас на Последњи устанак:

„Устаните, паднувши, заиграјте са мном!“

У свом месу, свако нек умеси свој колач, да дочека Путника.

Лебови умочени у отичуће потоке суза.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Владимир Рашо: ТОРИМАС

У овом сну нема много уметности, ал` има живота што трули. У мени некад к`о муљ се подигне сећање гробља у Лазареву. Тамо где су му путеви обрасли коровима, на сивом, окрзаном камену к`о бачено стоји уклесано име Владимир Рашо. Име и презиме покојног дединог брата, који је пре тридесет година умро млад у својим раним четрдесетим. Са слике до имена гледа ме он, избелео од сунца, умазан кишом, а под носом грана корова чији је корен дубоко разгранат у гробу.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Tamara Mileticki: ZBOGOM, O ZBOGOM!

Otvaram oči. Oko mene blještavo belilo. Prži mi beonjače. Pokušavam da dignem glavu i pogledam oko sebe. Ležim zavezana za drveni sto, kao pred pogubljenje, iznad moje glave se nalazi velika oštrica. Pada mi na pamet Marija Antoaneta. Sigurno se ovako osećala, kada je poslednje što je gledala bila ovakva oštrica. Silueta se nazire. Vidim krajeve mantila, i vrh glave koja se čudno izdužuje. Čkiljim. Izgledaju kao vrhovi sireninih repova ili zmija.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ana Bugarinović: MELANHOLIJA

Zvono. Jezivo zvono crkve koje u  svakom čoveku probudi moral. Koje produbi moral. Koje poljubi moral. Duša ustreperi do religioznog odnosa prema životu.

U Vanji je ovo zvono crkve odbacilo njegovu muškost i na trenutak spojilo univerzalne bipolarne strane njegove ličnosti. Odbacio je plašt čoveka i poprimio anđeosku notu svoje duhovne vertikale. Sveća koju je zapalio bila je namenjena njegovoj pokojnoj sestri. I trudio se, zaista se trudio, da joj održi plamen.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]