Ela Čanji: RIPTIDE

Ubica kotrlja značenje po mozgu. Potajno masturbira na mazohizam, dok je u stvarnosti domina. Zato i nije odigrao svoju ulogu dželata. Izgubio bi sebe-značaj.

Samoubica više ne naručuje ubistva, ali ostaje prerasla Lolita, pokorno dosledna bodlerovskoj ekstazi.

Senka ćutke puši i prede, zajedno sa mačkama, istovremeno osuđujući i protežući se sa njima. Gusenica joj se lascivno uspuzava uz i niz butinu, a Senka je pohotno čašćava kikosiktom nevine zmije.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dragana Drlačić: VALOVI POŽUDE

Talasi

Života, smrti ili snova svejedno,

bitno je da se čuje šum.

Šugav dan, ne može biti gori.

Na samom kraju planete negde treperi mir.

Teško ga je dostići kažu.

Nemiri muče dosta dugo.

Sta se dešava? Pa ovo je savršeno!

Daleke obale nameštaju svoje kapke, govore zaumno dahom početka**

Ne volim početke, nespretni su, teški, bolni. Nešto slično kao i rastanci.

Maj je tako poseban, pored cveća, lala, jorgovana baš tu_______Samoća![ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Дајана Јосиповић: НА ИШЧУПАНОМ И ОКРЕНУТОМ ЈАБЛАНОВОМ ПАЊУ

Пружен тепих пред Сафетовом кућом. Натопљен водом и напола орибан. Неиспран. Цријево за воду, провучено кроз ограду из Химзине авлије, лежи сада преко Сафетових бутина, па тако преко њих натапа земљу.Сафету се чини да одлази под тепих. Осјећа као да се пење сваким трзајем свог тијела. Под земљом се ваљда скупља снага. Сада, док гледа небеса, чини му се да су над сваким мјестом иста. Гледајући у њих, човјек не може да зна гдје је.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Stanislava Ilić: SUSRET

Nakon dvadeset godina se vratila na staro mjesto, na zgarište svoje mladosti. Selo Rukavac, potpuno napušteno i izolovano. Stare kuće obrasle korovom niču iza svakog ćoška. Nekada su iz njih izlazila seoska djeca sa svojim roditeljima žureći u školu ili na posao. Sada one imaju nove mještane- oformljena staništa sitnih životinjica koje mile iza svake travke i ruševine. Među ostacima crkve, koja se nalazi u samom centru sela, jasno vidi popa Đorđa kako se bezbrižno sprema za služenje liturgije.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милош Петровић: ПАТРОНАЖНА СЕСТРО

Тихо вече, испод дивљег кестена падале су љетне кише. Замисли стварно кренем са таквим смећем. Нема мјеста благом додиру чак и кад боли, тад капи кише по лицу траже пут, не сузе, кише. Радоснице овдје никад неће правити поплаве. У расцјепу дрхтавог срца умјесто крви плутао је чај од нане све док није дошао до ерупције, свог обећаног Везува. Гледам нас кроз декаде проткане у пулс трептаја као оне ноћи.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Snežana Orčić: NEUSPEH

Sreli su se posle 16 godina u nekom bistrou na kraju grada. On, propali pisac, i ona, književna kritičarka, sedeli su pijuckajući i polemišući o književnom stvaranju.

– Ma mene je pokolebalo kada je neko za umetnike bezobrazno prokomentarisao: Ma kakav duh, ono što stoji unutar njih tamo i mora ostati.

– Jao, zar ti nisi svestan da tvoje pisanje ne zavisi od njih? Samo od tebe.I nemaš nijednog pomoćnika, znači ti, kao glavni igrač, moraš da imaš pravo izbora![ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Lana Lemajić: VRIJEME U JESEN

Ležim u teškom, zanesenom lišću. Osjetim da me nešto vuče dole. Često se pitam da li je to gravitacija ili neki melanholični osjećaj pripadanja. Zemlji, kome god. Odlažem obaveze, prijatelje, u neko dalje vrijeme. Kao da mislim da vrijeme postoji. Nikad duže noći nisam doživjela. Umjela sam da pripadam travi satima, slušajući pucketanje lišća. Sad slušam gramofon, pa mi se čini kao da se šum ponavlja. Mada ja ne umijem da ga objasnim.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Kovačević: ILUZIONIZAM

Neka džuboks spere mirise prošlih nadanja, a vetar nek donese nove misli. Prokletstvo je nositi na duši krivicu spoznaje. Prokleto je uklet hodati bosonog, a sanjati da lebdiš. Ja sam prokleta. Ne oprosti mi grehe Trojeručice moja, jer pokajanje i ne tražim, već sakati mi dlanove istrulele od dodira, poseci mi šake, pa ih imaj pet. Iluzionizam je stari pravac u ljubavi, gde reči nemaju nikakvu težinu, samo san na javi opstaje u nemiru bolesnog uma.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

DUNJA BRUSIN: SUNCE PRESTANI DA SIJAŠ MENI POTREBNA JE TAMA I TIŠINA JER U GLAVI JE GALAMA

Ulice su pune blata i prljave vode koja se provlačila svuda, a suva trava rasla je samo uz zidove velikih betonskih solitera. Stare fabrike uspešno su radile takmičeći se sa novim u proizvodnji smrdljivog smoga. Ljudi su gazili jedni preko drugih, blatnjavi i mokri, ispunjeni lažnom srećom i stvarnom mukom. Ovde bi i najspokojniji čovek osetio tenziju i agoniju. Ništa nije strašnije od praznih glava i neispunjenih srca. Spustila je roletne, otišla do kuhinje po vodu i počela da pije.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Olivera Ćurčić: ZAVRŠETAK

Najavljivali su ovaj dan, ne kažem. Ali, ipak, čovek nikada nije dovoljno spreman i sposoban za to, uvek želi još nešto da uradi. Te mogao je pogledati još jednu epizodu omiljene serije, otići u bar još jedan šoping, popiti kafu s prijateljima, odgledati još jednu Zvezdinu utakmicu na Marakani, pročitati bar još jednu knjigu – mi smo vrlo obrazovana nacija, čitamo do srži. A tek odlazak na more, pa obožavana Hurgada i najlepše Crveno more me čekaju![ЧИТАЈ ДАЉЕ]