Научићемо мрак овај да сија
Васко Попа, ”Смрт сунчевог оца”
Нема овде тепиха, слободно уђите, не изувајте се. Није много, овде нам је соба за спавање, ту проводимо дан. Један кауч, њега развлачимо увече. Како је ноћу? Па дува углавном, незгодно је једино кад пада киша или снег, тад прокишњава, ал ушушкамо се ћебадима и најлоном па буде добро. Можете да седнете овде, чисто је, та флека је ту откад смо га нашли ал баш је удобан. Јесте ли за сок? Немамо кафу, немамо како да је скувамо. Не, нема овде струје. Храну чувамо у фрижидеру. Нема везе што нема струје, сва храна је на једном месту, а и пацови не могу да гмижу по томе. Како где кувам? На шпорету, кад накупимо дрва. Кувам кад имам шта, углавном се грејемо. Ве-це је мало иза, код оног грма тамо. Нема врата али може да се користи. Немамо сине, мама ће сутра ујутру да ти помогне. Не могу више да објашњавам. Нема више свећа. Немам ни где да их нађем. На гробљу их слабо има а из цркве су ме истерали пре више од месец дана. Кажу лопужа, краде са иконе. Мама! Имам домаћи, морам да завршим. Сутра ћемо пре школе, сунце, кад сване, написаћемо. Никад нисам украла шибицу, а камоли динар. Не стижемо много за дана, тад скупљамо флаше, лименке, стакло, а на гробљима – восак. Све што може да се уновчи. Само он иде у школу, њих двоје не примају у вртић. Сви морају да буду са мном, нико неће да их чува. А ја, ја морам да радим. Раде и они са мном, по цео дан. Добри су, слушају. Од депоније до депоније, од контејнера до контејнера, канте до канте. Од социјалне до социјалне не може да се издржи. На биро више не идем, нема за мене ничега, тако је већ годинама. Чистила сам мало по кућама док је нана била жива. Сад, просто, немам их где. Не могу да их водим на посао, мали су још. Нико неће да им се деца врзмају по кући. Жао ми је кад не стиже да учи, и учитељица каже да је јако напредан. Ово су му свеске. –Како леп рукопис! –Слично пишемо, ја сам га учила кад је био мали, учим и њих двоје помало. – И Ви сте описмењени? – Јесам, ишла сам до средње школе, гимназију сам завршила. – То је… – Немојте, молим Вас, стално ми причају како је то дивно и храбро, ја ништа од тога немам, ја сам се опет на исто вратила. – Ја… извините. Разговараћу са колегама, да вам донесемо макар основно, док не формирамо акцију прикупљања средстава, само кажите шта Вам треба. – Ако имате неку већу лампу на батерије, или оне са соларном плочом, што сијају јако.
Published by