Gospod se spusti u oblaku, stade kraj njega i izgovori ime GOSPOD.
Druga knjiga Mojsijeva 34, Izlazak 34.5
Sjedinjavaju se ovi prostori oko nas dok tako plivaš pored mene. Posmatram ti ruke, stenu bi onu u daljini, na pola presekle. Divim im se. Glava ti je u vodi i više ništa od tvog tela ne vidim. Možda je tako i najbolje, jer moje su misli buntovne, lako bi krenule putem ludila. Moje ruke, i noge ispod vode, samo prate već naučene komande.Upijam svaki sekund plavetnila oko mene. Hedonizam. If I lay here/ If I just lay here/ Would you lie with me and just forget the world?
Odlučio si da ćeš da roniš i možda da se dosta udaljiš od mene. Ne smeta mi, do Titanika nećeš doći, a i najskorije gusarsko blago, odnele su struje. Odlaziš. Posmatram brod u daljini. Iako ga od nas deli desetine kilometara, prateće talase ću osetiti. Moram na to da se pripremim. Fokusiraću se na disanje, to je najvažnije. Dolaze. Veći su nego što sam očekivala. Pokušavam da te pronađem pogledom. Vidim, već si do obale došao. Dajem ti rukom znak da ideš do vikendice, ovo ću moći sama. Još jednom proveravam, sad se već dosta brod približio, blizu su. Zapljuskuju me. Moram da se opustim, dobro poznajem način funkcionisanja mora, ne može mi ništa. Davno su prošla Orfelijina vremena…
Izgleda da su ova čudovišta baš jaka. Sve više me vuku na dole. Dah mi oduzimaju. Iskidaće me celu. I beli se oblak sve više spušta. Kao da se na mene ruši težina čitavog ovog sveta. Ni Boga nema, da mi pomogne. A zvala sam ga. Više puta. Ne čuje…. Prestaje mi samo da se uzdam u volju mora. Moje more, daj mi snagu…
Published by