Tumarao sam po stanu sa svećom dok mi je vruć vosak kapao po ruci, ima sigurno deset dana kako su nam isekli struju. Mislio sam da ću se navići do sad, ali nisam. Senka koja je padala na prazan zid ličila je na žensku figuru. Tu si nekad sedela ti. Ostale su senke.
Ostala je sudopera koja se često začepljivala. Ti si u tome videla poeziju, iako si govorila kako će ti život proći u pranju sudova. Ostala je rupa u zidu. Kad su kačili klimu, otpalo je parče maltera. Zid je bio previše tanak. Rupa ima oblik srca. Ostali su nagomilani računi. Neplaćeni. Sat se pomerio, ti si me ostavila u zimskom računanju vremena. (Moglo je i da stane što se mene tiče.)
Vosak je ponovo kapnuo i opekao me. Dunuh u sveću. Svakako već sviće. Kroz pomračinu nazirala se slika naše trupe sa gostovanja u Albufeiri. Radili smo u cirkusu. Tamo smo se i upoznali. Ja sam imao akrobatske tačke, ti si proricala sudbinu. Nisu ti trebale tarot karte da ti kažu da ti ništa dobro neću doneti.
Znala si dobro gde sam odlazio kad sam govorio da idem do pijace po voće. Voćke. Voćkice. Onda kad si imala upalu pluća. Kad sam hteo da ti kupim poklon za godišnjicu. Kad je trebalo da platim struju. Krenuo bih tamo gde sam pošao, ali bi me odvukle neonske reklame. Obećanje nečeg boljeg. Ovaj put će biti drugačije. Bilo je veće od mene. I kad bih hteo da prestanem, ne bih mogao. Samo u krugu od dvesta metara od stana ima šest kockarnica.
Tvoje poslednje reči odzvanjale su stanom kao proročanstvo. Tražićeš me svećom po belom danu i nećeš me naći.
***
Umreću od srca, usred cirkuske tačke. Loptice kojima žongliram poispadaće i otkotrljati se među ljude. Otići ću naprasno, kao što sam to uvek činio.
Dok saznaš, proći će dosta vremena.
Published by