Opet si zaboravio da platiš struju. To shvatam dok pokušavam da skuvam kafu. Stojim pored šporeta kao voda u džezvi. Hladna i uspavana. Isključili su nas. Ili je šporet crko. U svakom slučaju, jutros neću popiti kafu.
Čujem centrifugu i pokušavam da se setim kad smo poslednji put prali veš. Zvuk ne dopire iz našeg kupatila. Ali dopire voda. Poplavila je kupatilo. Zaključujem da definitivno nema struje. Sad i da pokušam da gurnem viljušku u utičnicu, ne bih ništa postigla.
Vadim prljav veš iz korpe i njime pokušavam da obrišem vodu sa poda. Ako mi se pred vratima pojavi komšija od ispod i kaže da mu se sliva voda, rasplakaću se. Ili potući. Ne mogu više da plačem. Razmišljam da li ima smisla zvati majstora. Ti mi se ne javljaš na telefon. Što ga ne baciš kad ti ionako ničemu ne služi. Posle ćeš reći, zaboravio si isključen ton. Kao što si zaboravio račune. Moj rođendan. To da i dalje imam gde da odem. Negde gde sam popila kafu i gde su podovi suvi.
Mokrih rukava čekam. Nešto. Nekog da sanira štetu.
Published by