U jednom novosadskom kafiću pored studentskog kampusa, svakog popodneva se održavaju književne večeri. Domaćini ugošćavaju mnogobrojne autore, čija imena postaju poznata samo nakon samog događaja. Pomalo neobična situacija nije uznemiravala stanovnike grada. Kada sam, još kao brucoš na studijama književnosti, dobio poziv za prisustvovanje samo jednoj u nizu ovih ,,predstava“, nisam bio oduševljen. Raspored fakultetskih obaveza tih dana bio je gušći od kese pune domaćih rezanaca, a ni naziv promocije nije bio obećavajuć. Dragutin Glišić predstavljao je svoju prvu knjigu ,,Izgubljeni dani“. Učinilo mi se kao kvazimoderno izdanje neke popularne psihologije sa tendencijom da nas svaki dan motiviše i prikaže nam sve dane koje ,,gubimo“. Blabla naracija sa hihihi likovima, da bi smo svaki dan bili hehehe, dva sata mog vremena koje bih zgužvao i bacio u Dunav, ali me je ipak nešto privuklo. Pošto sam strastveni čitalac fantastike, a ovako interesantno prezime dugo nisam video, odlučih da odem. Ako ništa, popiću neko jeftino vino i vratiti se Domentijanu i Teodosiju, sa kojima pijem kafu evo već mesec dana. Kafić se nalazio pored čuvenog ,,Cepelina“. Lokacija mi je bila poznata, ali naziv lokala prvi put čujem. Mora da su promenili gazde. Spremio sam se i krenuo. Zapušten i urastao u trsku i drugo rečno bilje, sumporastog smrada već sa obale, nije me primamljivao. Začudio me je prizor grupe veselih ljudi srednjih godina u elegantnim toaletama ispred vrata lokala. Očigledno nisam promašio mesto. Kako sam se približavao ulasku, blagi povetarac je snizio moju uznemirenost. U pravi čas, pomislih, prijatno jesenje veče! Posmatrao sam gospodu, sačekao da uđu prvi, a zatim sam ušao i ja. Bio je potpuni mrak i mrtvačka tišina. Osetio sam da se pored mene nalazi stolica, te sam, više iz neke razmaženosti, seo. Ispred nas su reflektori osvetljavali praznu binu. Svetlo je bilo postavljeno tako da se samo bina videla, a ja još uvek nisam video okolinu u kojoj sam, sada već lagodno sedeo. Unervozio sam se, jer je sve ovo izgledalo kao jeftino poigravanje. Kao da mi je neko pročitao misli, sceni se približavao hramljajući čovek. Bio je starac, duge sede brade do poda, očiju crnih kao ponor mog života(u koji sam često odlazio, već se i odomaćio, da ne okolišam) u crnom mantilu zakopčan do grla. Onaj sumpor koji sam osetio na ulasku, bio je, sada sam to mogao da utvrdim, miomiris dotičnog. Ovaj bi sigurno odneo nagradu za najružnijeg književnika godine! Osmehnuo sam se sopstvenoj zlobi i odmah osetio bolje. Namučeno lice starca obojeno je bilo i težinom držanja njegovog prvenca. Pogledom sam pratio stranice knjige kojima nije bilo kraja. Pa ta knjiga ima milion stranica! I pre njegove izgovorene prve reči, u sebi sam već odlučio da ću mislima da budem u nekoj petoj dimenziji, jer vremena nemam za njegove budalaštine koje bi mogle da mi oduzmu možda i pet sati mog vrednog studentskog života. Starac je svoje izlaganje započeo: ,,Ako književnost ne umete da spojite sa životom, za vama će ostajati samo izgubljeni dani, a ja sam njihov sakupljač. Ukoliko pređete dozvoljeni broj dana, ja ću sakupljati vaše živote.“
***
Probudio sam se. Izgleda da sam zaspao od umora. Na laptopu je stajao upaljen monitor, a u wordu iskucan naslov master rada ,,Elementi fantastike u delima Milovana Glišića i Dragutina Ilića“. Pogledao sam u telefon. Poruka od koleginice. Slika sa književne večeri Matije Bećkovića u ,,Cepelinu“ 2019. godine uz komentar ,,Kolega, ovo mi je jedna od naših najlepših zajedničkih fotografija. Srećan rođendan!“
Published by