— … Nije smrt najgora nego sve ono neposredno pred nju, konstatovale smo očigledno skoro sinhronizovano na temu
— DA, klimala sam glavom zapaljeno
— Šta misliš, Doro, možeš li ikako da se osiguraš da te sahrane baš onako kako ti želiš?, znatiželjno me je upitala Maša
— Hmmmm… Pretpostavljam da dosta zavisi od onoga ko te sahranjuje, da li će te ispoštovati i u kojoj meri, pokušala sam da politički korektno odgovorim na nešto o čemu realno nemam pojma, niti sam razmišljala, pa sam se setila: “Moja baka je desetak godina pre smrti pokupila sinove kod advokata i prepisala šta je kome odlučila i završila priču. Ja bih isto uradila ali uz uslove za pogreb, pa nek se advokat time bakće da budem ispoštovana ako žele da dobiju nasleđe. Davno sam naučila da ceh obavezno platim tek na kraju odrađenog posla”
— To mi ima smisla, gledala me je velikim okicama, ja bih volela da moja sahrana bude komična, da se ljudi smeju
— Inače, čemu poenta?, završila sam je
— JE L’ DA??
— Mhm, rekla sam ti da fantaziram o pisanju posmrtnih govora za meni drage ljude, poenta i jeste da se ljudi jako smeju
— Hoćeš napisati jedan za mene? (trep-trep)
— Ako umreš pre mene, naravno, mrtva ozbiljna izgovaram pa se smejemo
(pauza pa nastavljam)
— Ali rekla sam ti da će 80% posmrtnog teksta biti o meni. Nemam konkretizovane koncepte posmrtnih govora samo idejni šablon; dakle, prvo o sebi, nešto poput: oh, kako mi je teško, toliko da sam morala da popijem flašu Moëta ili nečeg drugog nadrkanog a skupljeg (skupljeg od Moeta), i da od težine tvoje smrti — ili već čije! — nije klizilo niz grlo kao inače.*
Red pišanja po sirotinji, nebitno jesam li ili nisam bogata. Za tebe bih dodala da sam samo za tvoju dušu došla u novim Chanel baletankama i da bi ti to posebno cenila uz sentimentalni polušapat publici: volela je MODU (:namig:), od čega se momentalno ispovraćam u kanticu koju mi strpljivo drži jedan od dvojice mišićavih mlađih muškaraca, diskreno a komplementarno meni obučenih, koji mirno stoje iza mene čekajući na moje direktive. Namera mi je da me gledaju mrtvu pijanu i da se pitaju oću li preći na stvar i da odgovor bude — to niko neće reći ali je poruka! — NARAVNO DA NE.
:Marija se sve vreme glasno smeje dok me sluša, svaki put napravim pauzu da bih ga ispoštovala (smeh) pa nastavljam:
Bolje da povraćam nego da plačem. Kad prođe tih 80% naklapanja o sopstvu, onda bih rekla nešto kratko i o tebi. Ali imam pravilo: mora nešto što nikad nisam rekla do tada, poneku laž i mora nešto dirty/tračerski o pokojniku/pokojnici.
— JAO, MORAŠ MI TO REĆI, dok se smeje i vrti u glavi šta bi to moglo biti.
— A ne ne, to su pravila mog šablona. Ne mogu reći unapred. To mora biti stvar trenutka.
— A bih mogla da te zamolim da ti meni do kraja godine napišeš taj posmrtni govor da ga pročitam? Taj jedan samo za mene, pa drugi, pravi, napiši kad bude — AKO bude, smejući se
— Jedino ako planiraš da umreš ove godine.
— Pa vidi, možda bih i mogla, al onda, ako umreš pre mene, dabome, morala bih da čitam dva: jedan taj samo za tebe i taj “pravi”, a nisam sigurna kako bi svi oni to preživeli.
:nastavlja da se smeje glasno:
Pred kraj bi taj mišićavi dečko izvadio kavez pun belih golubova koji bi pompezno bili pušteni dok ja opet povraćam u kofu.
— Jao, moja bakica ima 85 godina. I ja ću morati da se odvalim od alkohola da bih to izdržala, tužno zaključuje Maša
— Napićemo se zajedno, pa ću da brljavim i nekontrolisano plačem, taman da svi gledaju u mene zgroženom facom, pa bi mi neka bakica ili tvoj deda Miša prišao kulturno: “Dete, si ti jedna od Nedinih unuka?”
— NISAM (plač)
— “Pa što plačeš toliko?”
— PLAČEM ZA SVOJOM BAKOM
— “I ona je umrla?”
— JESTE. PRE 20 GODINA.
:smeh:
________________
* Što je laž jer jako teško podnosim alkohol
Published by