Када је Ивицу и Марицу оставио отац другог дана у шуми, нису могли да нађу пут натраг јер је Ивица бацао комадиће хлеба које су птице појеле. Остали су у шуми сами и тек ујутру наставили лутање и потрагу. На једном пропланку учинило им се да виде кућу која је сва од слаткиша. Када су пришли ближе, схватили су да је кућа изграђена само од дотрајалих летвица које су могле да се кидају рукама и танког стиропора. Како су били изнемогли од глади а стиропор им је мирисао зачуђујуће укусно, почели су да одламају део по део штока од врата и оквире од прозора који су се крунили као обланда. Миц по миц, одвалили су читав један зид, а у кући пронашли старицу умотану у ћебе како се љуља у жишком изрешетаној столици и тихо хрче. Када су ушли, старица их није ни чула. Почели су са представљањем али их бака и даље није чула. Када су се представили трећи пут, најгласније што су могли, старица се пренула из сна и следила се када је угледала Ивицу и Марицу. Двоје деце у њеној кући унели су јој толико напетости да су шаке почеле да јој подрхтавају а она је почела да јечи од страха. Ивица и Марица, ништа не слутећи, приближавали су се опрезно старици док су крцкали остатке стиропорног зида. Бака је све више узмицала пред децом и вукла своју столицу по утрулелом поду правећи бразду. „Ко сте ви, и шта хоћете?“ упитала је старица док јој се пискави глас кидао у грлу. „Управо смо се представили, ми смо Ивица и Марица, ми смо изгубљени.“ У том тренутку је њен крик затресао лустер: „ЗНАЛА САМ ДА ЋЕ ДОЋИ ОВАЈ ДАН! КАДА СЕ ДВОЈЕ ИЗГУБЉЕНИХ ПРОНАЂУ, ТО ЈЕ ПУТ МОМ БЕЗНАЂУ!“ Њима прођоше жмарци низ кичму. Разменили су хитар поглед али су остали на истом месту. Марица ју је упитала зашто тако злослутно говори, а ова је запљунула три пута пред њих и повукла се до самог зида, кренувши да запомаже: „ШЕРПЕ, ЛОНЦЕ, ВАТРУ ВАТРУ ВАТРУ, МОРАЈУ ДА ГОРЕ, ХОЋЕ ДА МЕ САТРУ!“
Ивица и Марица, приметивши да се беспомоћна старица сада већ бори за дах, полако су јој се примицали како би је примирили, али она је све више подврискивала, пљувала и плакала, све теже долазећи до даха. Почела је чак и да их гађа комадима намештаја које је одламала овде-онде. Када је Ивица одлучно кренуо ка њој, она се стропошта и паде у несвест од страха. Ивица и Марица су јој хитро пружили прву помоћ и за сваки случај су је везали за столицу како не би наудила ни себи ни њима. Док су чекали да се освести, Марица је, зврјећи по кући како би се смирила, пронашла на телефонском сточићу свеску са замрљаним именима и бројевима. Све је било или нечитко записано или умрљано до непрепознатљивости. Оно што је успела да разазна, то је био већ ижврљан број поред ког је дрхтавим рукописом испод браон флека записано ПСИАХТрИЈА. Поред именика налазила се фасцикла на којој је крупно писало ДОКУМЕНТАЦИЈА. У њој је Марица прочитала нешто што јој је истерало врисак из грла и кренула је да пада у несвест када ју је Ивица ухватио. Брзо ју је положио на под подигнувши јој ноге, и када је почела да се буди, он је почео да претура по фасцикли. Како се размахао, папири су се разлетели, а из фасцикле је испао папирић на ком је ситним, читким рукописом записано: „За хитна стања, позовите 0800302050“. Ивица је први пут угледао телефон са бројчаником, они су имали само једну сијалицу и то је све што је од струје видео. Неколико пута је заглавио прст у рупама за бројеве док је схватио како се телефон користи, а Марица се већ разбуђивала. Након неколико импулса јавио се тихи мушки глас: „Хитна помоћ, изволите.“ Без обзира на то што никада није разговарао са службом хитне помоћи, Ивица је, најисправније, само кратко рекао: „Кућа од слаткиша на шумском путу, старица и девојчица у несвести.“ Мушки глас се збунио: „Од слаткиша? Мислите на трошну кућу бака Добраве. Екипа хитне помоћи је на путу. 10 минута.“ Веза се прекинула, а Ивица је остао укочен покрај телефона. Након десетак минута, бака је почела да се буди а Ивица је у шоку слушао сестру гледајући папире које му показује. Сирена се све јаче одбијала о стабла дрвећа кроз шуму. Када је санитет стигао, старицу су пребацили на носила и нису успели да је отргну из загрљаја двоје деце. Из Ургентног центра контактиран је и Центар за социјални рад. Отац је виђао Ивицу и Марицу у Центру сваке недеље по два сата све док нису изразили жељу да не контактирају с њим. Мајка му је преминула након четири недеље од пријема на интензивну негу у локалној болници од компликација упале плућа и поодмакле деменције. Ивица и Марица одрасли су у добре људе, чували кратку успомену на баку и живели су срећно до краја живота.
Published by