Извор: https://digitalna.nb.rs/view/URN:NB:RS:SD_2F6F6602455A67B1B521D786232CBF4A-1904-01-24?virtuelne=NBS/Periodika/drustvo – рубрика ,,Ситнице“; вест ,,Јединствени разлог за пензију“
Никада себе нисам сматрао пророком (ово чак и на папиру звучи смешно), мада сам често имао визије.
Када је пре три године свима стигао позив за војску,читава улица се одазвала. Било је ту људи разних професија: банкара, информатичара, математичара, радника у фабрици на траци итд, чак смо имали и једног професора књижевности. Све укупно, било нас је десетак. Прве године били смо као породица. А онда су кренули да одлазе. Прво је отишао Мики, убио га је снајпер, затим Алекса, њега је бомба разнела, и тако даље. Не желим о томе да причам…Не желим да се сећам тих ноћи, не зато што просто не желим, већ што не могу са тим да живим. Лик им се зацрни, нестану, глас им се утиша, а преда мном седе или стоје и даље. И ја осећам, негде дубоко, да је крај. Сутра их неће бити. За сваким сам сузу пустио. Говорио сам и са оним тамо горе. Ћутао је увек, маму му јебем. Колико сам га само псовао! После сам дозивао ђавола, да он нешто уради. Кренуо сам и да пијем. Онако, после ручка,када се све стиша, узмем флашу вискија и сам… Долазили су ми и у снове. Вриштали су, молили ме да их спасим, да их вратим, а ја слушам и не могу ништа! Џорџ ми се захваљивао, јер сам ћутао, јер му нисам рекао. Прве ноћи кад је био тамо негде, Бог ми је сведок, картали смо се. Дао ми је и списак места на која морам отићи када се овај ужас заврши, а поред су била имена људи и контакт телефони, коме све и шта да кажем.
Једино ми је Ник остао. Нисам са њим био нарочито близак на почетку. По његовом држању видело се да је господин. Када није носио униформу, био је у дугачком, црном капуту. Увек уредан, очешљан, а као да му се море и небески свод уливају у погледу. Могао је тим очима све да засени. У почетку, нисам волео са њим да разговарам. Цитирао је грчке филозофе, имао је суд о свему што се дешава. Разумео се у филозофију, историју, географију, политику, књижевност, а знао је мало и физику. Био је Јеврејин. Током друге године, како је овај ужас постајао све већи, кренуо је да ми се поверава. Уписао је студије филозофије и никада их није, због овог срања, завршио. Жена му се скривала у Берлину, у једном подруму. Бог свети зна како! Стално су му стизала писма, а он је уредно одговарао на њих.
Те ноћи падала је киша. Прокишњавала је барака, а ми смо успели да нађемо неко место да не киснемо. Ник је имао ритуал да свако вече чита писма. Добијао их је на сваких седам дана. Верујем да их је знао напамет. Док сам га гледао, бљесну ми пред очима. Одједном, чуо сам звуке клавира. Жена је певала на неком страном језику. Визија стаде, ја се вратих у реалност, кад оно Ник ми се зацрни. Да сам могао рекао би му да оде далеко одавде, да побегне од судбине. Не желим да ми страда пред очима. Мислио сам, пророци греше. Ово је била нека чудна визија, ово је нека грешка. Мора бити да је то за неког другог!
Дана 27.4.1944.године, у раним јутарњим сатима, ухваћена је у подруму своје куће, и на захтев команданта немачке војске, одведена у шуму и убијена Фрида Ривман. Чувена клавијатурсткиња. Живела је и радила у Берлину. По пореклу Јеврејка. Од оца Давида и мајке Хане. Удата за Ника Ривмана. Без деце. Њене кости нашли су неки студенти који су 1950. правили пикнин у шуми надомак Берлина.
Дана 27.4.1944. године на ратишту је погинуо Ник Ривман. Студент филозофије. Живео је у Берлину. По пореклу Јеврејин. Од оца Јосифа и мајке Елизабете. Без деце. Нема детаљних података о начину погибије. Нигде није сахрањен.
***
Након рата, преселио сам се у Америку. Никада никоме нисам рекао да имам визије. Не сматрам себе пророком. Почео сам интензивно да пијем. Алкохол ми даје моћ да не разликујем стварност од визија.
***
Да, господине. Заведите ме као бекрију.
Published by