Извор:
9:01
Јовић, Калач! – Нису ту, господине судија. – Како нису ту кад сам их видјео пре 15 минута на ходнику? – Госпођа Јовић је изашла напоље. –ЗОВИ ЈЕ ОДМАХ, НЕ МОГУ ИХ ВИШЕ ЧЕКАТИ. (одлази, враћа се) Госпођа Јовић је изјавила да јој је потребно вријемена да се смири како би се суочила са туженим. – Добро, гдје је овај нестао? – Отрчао је низ ходник малоприје, у правцу тоалета. –Дај га се довући одмах, ако крене бјежати опет ћемо морати звати ватрогасце да разбијају прозор. (за себе) Прошли пут смо каснили 6 сати због тога. (одлази, враћа се) Господине судија, он неће скоро а ја сам једва извукао живу главу. – Па шта је сад? – Не знам шта је али знам да ја тамо не улазим више, ипак имам само два плућна крила. – Тражи једну горчу молим те, и узми себи шта хоћеш.
9:27
Ево их, господине судија. Је л’ да уђу? – Нека уђу, забога! – Та уђите, забога! Добар дан, госпон суче! – Добар дан, госн судија. Извињајем се на кашњењу. – Добро, добро, дајте само почети већ једном.
Тужилац, овде присутна Јовић Соња претходно је у тужби изнјела да терети туженог Калач Сеада за кривично дјело угрожавања сигурности у виду тешке пријетње опасне по живот. Може ли неко отворити прозор, молим вас, овдје се нешто осјети по воњу. Извињавам се. Је ли то истина? – Тако је, госпон суче. Дотични ми је долазио на адресу и пријетио ми как ће клати мене и моје двоје малољетне дјеце док у позадини буде ишла нека нумера, од стреса се не могу сјетит ни која, нека сељачка свакако. – МА ЛАЖЕ ГОСН СУДИЈА НИЈЕСАМ ЈОЈ НИ ПРИШ’О! Не би те кроз масно ћебе пипн’о, лапрдо, а камоли клао! – Молим Вас да ово уђе у записник! – Мир у судници! Тужени, престаните говорити док не добијете ријеч. Гђо Јовић, наставите. – Хвала, часни суде! Дотични ми је такође сваку вечер око поноћи долазио под прозор са некаквим касетофоном и пуштао некакве ужасне урлике попут рике бикова. – То није рикање, јадо јадна, то су највећи хитови у бившој Југи! Требали су ти опрат уши кад си се род’ла! – Тужени, бићете новчано кажњени уколико не престанете причати. – Ја не могу трпјети оваке увреде на рачун моје муз’ке госн судија. – Је ли истина да сте тужитељу долазили под прозор стана пуштати ноћу гласне урлике? – То нијесу урлици, госн судија, то је моја музика. А и мој стан! – Који твој стан, стоко коцкарска? – КО КОЦКАР?! Судија, молим Вас да се убележи ово. – Ево документа, све моје, црно на бијело! – Полако, господо, и дотле ћемо доћи. Добро, признајете, дакле, да сте јој пуштали своју глазбу како бисте је узнемиравали? – А то не, никад ја нијесам никога узнемиравао својом музиком, то је свима лијек за уши. А то што ти имаш папире, њих мачку о реп окачи, и ти и моја жена! – Човече, јесте ли јој пуштали гласно глазбу ноћу или нисте? – Нијесам! – Лажеш, говедо маторо! То је можда твојим саплеменицима лијек, нама нормалнима је отров! Дјеца су ми сваке ноћи плакала. Стамбена се удруга жалила на тебе! Господине судија… – Господине судија, молим Вас да ово говедо уђе у записник! – Ушао си ти у записник, а ускоро ћеш и у затвор, злотворе! – Тишина већ једном! Ви тврдите да је стан Ваш, а по свим документима правоснажна власница је гђа Јовић, како то? – Госн судија, моја сад већ бивша жена, куд се и ожени њоме кукала ми мати, е а лепо ми је моја мати говор’ла: „Немој сине, Сејо, није она за у кућу.“ – Добро, човјече, станите, каква сад мати, о стану говоримо. – О стану, јашта. Тај сам ја стан крвавијем радом зарадио, пјевао и дању и ноћу, по кафана, клубова, у каким сам све прчварницама пјевао да купим стан усред Загреба, е мој судија, крвави су то ојри. Е, напи мене моја БИВША жена једну ноћ, знате како иде, црно вино, чаша по чаша, а ждрака с оним њеним црним очима, враг их однио. – Молим Вас, упристојите се. – Пристојан сам ја, госн судија. „Сејо“, вели моја БИВША жена, „хоћеш ли ми се потписат овдје да донирамо твој потпис у клуб обожаватеља Сеје Калача у Malmö-у“ Мене избила нека врућина, не видим на очи, па жвркнем СК. Оно клуб обожаватеља није ни видио, само њен адвокат, гром га спалио. Е тако је она послије и продала овом несвету од прекопута МОООЈ СТАН. Госн судија, може ли се до тоалета? – Не може док трају искази! Дакле, ви овим потврђујете да је стан легално продат гђи Јовић. – Него шта него легално, ево ти га на, Сељо! (показује му лакат на брзину) – Госн судија, јесте вид’ли? Молим Вас да ово уђе у записник! Ништа ту није легално, ништа! Овде је све на превару и на брзака. Ја Вас молим да Ви мени вратите стан и да ову профукњачу истјерате отале. – Ама немој да ти профукњача дође тамо! – Мир у судници! – Она само ‘оће популарност преко мене, госн судија, то ‘оће. Зато и пише којекаким, како с’ оно каже, таблоид’ма, како сам ја њу те клао те драо, ја само ‘оћу мој стан назад. – Дакле признајете да сте узнемиравали гђу Јовић како би се иселила из, како Ви тврдите, Вашег стана? – Не признајем. – Је ли признајете да је стан у њеном власништву? – Стан можда јесте у њеном власништву ал’ је мој. – Како нешто што није у Вашем власништву може бити Ваше? – Тако, госн судија, да сте ви вид’ли моју бившу жену Ви би јој и бубрег преписали, а камоли стан. – Чекајте, чекајте, зар нисте малоприје рекли како Вам је бивша жена пуномоћје узела на превару? – Тако је. – Одакле сад то да сте јој Ви преписали стан? – Ко је то рекао? – Па ви, Калач, Ви, управо сада. – Госн судија, то је нека грешка. Јој, може ли се сада до тоалета? – Не може, човече! – Ето после ја измишљам да ми је претио, па видите да не зна ни сам шта говори. Лијепо признај, преписао си жени стан, она га лијепо продала, узела паре а тебе шутнула у гуз’цу на улицу јер си све прокоцкао. – Молим да се не дозволи дотичној да ме вријеђа. Моја жена је тај стан продала мимо мога знања, ја нијесам ни знао испрва да га је продала. Ја сам само прош’о једног дана поред стана и видио да неког у њем има. – Видио си, видио, и после долазио у ноћ да ми цингулираш са тим твојим арлаукањем. – Молим Вас прекините са упадицама. – Госпон судија, прво ми је слао пријетеће поруке преко комшија, ја сам то игнорисала, тако ме је савјетовала и његова бивша супруга. – Ма лаже, госн судија! – Куш! А онда, када су већ сви рекли како му је чашица попила ум и више не зна ни гдје живи ни шта ради па престали да ми прослијеђују његове пријетње, онда је почео сам долазити и опсједати ми кућни праг. Отада не могу живјети у миру. Почео је долазити све чешће и чешће, једном је чак заспао на степеницама зграде. Тада сам позвала полицију, али ми нису вјеровали да ми у згради на степеништу спава Сејо Калач, дошли су тек прекосутра када су медији пренијели слику коју је усликао комшија из зграде и прослиједио свим новинама. – Је ли ово истина? – То си ти била значи! Три мјесеца нисам могао радит због тога скандала! Нијесам ја спавао на степеницама што сам је уходио, него што сам се спотак’о па пао, и онда сам заспао онесвијешћен. – Аха, онесвешћен од алкохола! Питајте га, госпон судија, шта је тражио у згради у којој не живи већ неколико мјесеци! – Шта сте радили у згради тада? – Мјењао сам сијалице, госн судија, знате, док сам живјео у стану ја сам обављао и посао домара, тако да сам и након тога обављао своју дужност. – Шта сте се узврпољили, сједите! – Ја ово више нећу трпјети, захтевам да се ова будала процесуира, захтевам забрану приласка и… АЛО ГДЈЕ ЋЕШ, УПОМОЋ, УПОМОЋ ОБЕЗБЈЕЂЕЊЕ, НАПАДА МЕ! – Извин’те госн судија ал ја морам. (излеће из суднице) – ДОСТА МИ ЈЕ ВИШЕ, РАСПУШТАМ РОЧИШТЕ, ВИ НИСТЕ НОРМАЛНИ! – Господине судија, Калач је управо излетјео, покушао сам да га задржим, али је пројурио низ ходник. – Наручи ми једну горчу, и зови те вастрогасце.
Published by