Selim se treći put ove godine. Nemam mnogo prtljaga, ali to je pre svega duševni p(r)otres. U agenciji za nekretnine su mi rekli da nemaju ništa za mene. Kô da ja previše tražim. Neko mirno, pomalo prašnjavo i memljivo mesto. Starogradnju. Pa ja sam ipak već u godinama – ne priliči mi da se guram u gužvu. Kiriju nemam da platim, ali moliću, svi moji bivši stanodavci znaju da sam doprinosio stambenoj zajednici. Izvinite, nisam se predstavio, mada se mi već znamo. Vi ste onaj što dugo prelistava poeziju u svakoj zavučenoj knjižari. Ma ne, taman posla, nisam vas posmatrao. Samo nisam mogao da ne primetim. Znate, ja obitavam na takvim mestima. Tu stanujem. A pa niste me mogli videti. Ali ste me osetili. Ćutali smo zajedno. Navodio sam Vas ka onoj knjizi o kojoj ste razmišljali naredna četiri meseca. Osetili ste kako mirišem, kao stara hartija. A što vam sad to pričam? Pa, kažem vam, već treći put ove godine ostajem bez krova nad glavom. Idu redom i zatvaraju knjižare po gradu. Duh knjižare ne može da ode da živi ispod mosta ili u bunar. Nisam ja birao da se rodim ovakav. Ovde. Boga ti, Evropska prestonica kulture, neće jedne knjižare ostati. Zato odlazim. Nemam kud više ovde. Sutra kreće kamion sa preostalim knjigama, ne znam, negde preko granice. Nisam nikad makô iz grada. Nisam imao zašto. Uspeću se i ja u taj kamion, valjda će me vani dočekati nešto bolje. Šta kažete, ostalo upaljeno svetlo? A ne mogu sad da se vraćam. Ko poslednji izađe, nek ugasi.
Published by