Неутрално
Прекопута мене у возу седео је Азијац неодређених година. Обучен младалачки са љубавним угризима на врату. Непрестано се смешкао и отварао канту за ђубре ударајући ме по колену. Причао је себи у браду и стално фотографисао загризену јабуку кроз прозор. У једном моменту је кренуо да се кревељи у стакло воза. Непријатна ситуација.
У Петроварадину се успаничио да је пропустио Нови Сад, када сам му рекао даје то наредна станица, непрестано се смешкао и тихо понављао „Нови Сад“. Када је чуо на разгласу да стижемо, гласно је почео радосно да понавља „Station Novi Sad!“ Благо сам се насмешио и чекао да изађе из воза.
Детаљно неутрално
Ушао сам у воз, Соко је био распродат па сам ушао у Регио. Сео сам на слободно четвороместо. Убрзо су се остала 3 седишта напунила. Прекопута мене сео је Азијац између 30 и 60 година, у црно-белој кошуљи с графитима откопчаној 2 дугмета и љубавним угризима на врату. Смешкао се и непрестано отварао канту за смеће између нас. Сваки пут ме је ударио по колену. Извадио је омању, црвену јабуку и загризао један гриз, и онда је на сваких пет минута фотографисао загризену јабуку кроз прозор воза у покрету. Свако мало је нешто говорио себи у браду и смејуљио се. У једном моменту, почео је да се кези и кревељи у одразу стакла. Било ми је непријатно.
У Петроварадину је кренуо панично да се окреће и тражи Нови Сад. Обратио ми се на солидном енглеском са питањем када ће Нови Сад. Када сам му рекао да је то наредна и последња станица, лакнуло му је и почео је да се смеши, и све до наредне станице је за себе али наглас говорио „Нови Сад“ и смешкао се. Када је на разгласу чуо глас који на лошем енглеском говори „We are approaching next and terminal station, Novi Sad“, почео је гласно да се смеје и да понавља „Station Novi Sad!“ Насмејао сам се благо и наставио да гледам у страну док није изашао.
Препричавање са дигресијама
Враћам се ја из Бегеа за Нови Сад, распрода ми се Соко и узмем Регио, нисам неки фан ал шта да се ради. Прокоп човече одрадили за 6 дана, буквално за претходни викенд све било растурено, у шуту и лому. Сад је све на ноте. Уђем ти ја у воз, гледам ти ја она седишта, има места, ал сва су прљава, све замазано, спаси Господе. Иначе има у ДМу супер средство за скидање флека, има и четкицу да може да се утрља гел. Нешто баш повољно, двестотинак динара. Седнем ја на она места два тамо два овамо и видим, народ навире, добро је да сам сео макар, кад крећу неки људи са силним неким коферима да улазе, ко да су пошли не знам где. Ја ни не користим кофере уопште, кад год се пакујем на мало дуже, имам једну путну торбу и у њу стрпам све живо. Сад сам само ранац имао. Седа ти неки Азијац прекопута мене, не могу да му одредим године, човече. Не знам је л’ има 30 ил 60 година. Ал’ да видиш ти како се он пицнуо, кошуљица нека црно-бела, са графитима као, панталонице неке модерне, а бору једну нема на лицу, ал знаш шта ми је било чудно, има пегице, ал’ нисам никако могао да одредим је л’ су старачке или младалачке, свакако, ја мислим да је то њима све од квалитетне козметике за негу коже. Док је он то све напаковао, ред торбе, ред неки кофер изнад седишта, ред кесе, све ме језа ухватила да не завршимо ко дедица у „Мртав ладан“. Видим ја има човек нешто по врату, ја одмах помишљам нека мука, знам да се тако манифестују којекакве болести, све ми га нешто било жао. Наравно, не буљим у човека јер је то просто непристојно, ал’ кад погледам други пут, какве бре болештине, то су шљивице. Пренеразим се, мислим се човече узми закопчај се, а он као случајно оставио баш два дугмета која би му то прекрила. Ајд, већ све непријатно, гледам ја кроз прозор, покушао сам да гледам нешто на телефону ал’ интернет ме зезао. Овамо до мене, девојка има слушалице у ушима, али као да су јој уместо ка ушној шкољки звучници окренути ка споља, Александра Пријовић само бије. Једва се некако искључим из читаве луднице, кад овај упорно отвара и затвара канту за ђубре, и сваки пут, пошто јелте нема места иглу да ставиш а камоли ноге, како отвори ону лимену фиокицу, тако мене звизне у колено. Ја ћутим ‘ајде шта ћу да се расправљам са човеком у пуном возу, већ ми непријатно, можда није знао да је канта, и ако је знао да је канта можда није знао како функционише. Једном, други, трећи пут, стварно је доста, већ кренуло колено да ме боли. Мислим се, аман човече, батали ту канту, ем ништа не бацаш а ни не узимаш из ње, ем ме све изразбија. А све време се нешто смејуљи и, ко да није сам са собом, прича нешто себи у браду. Ко зна шта нам је све напричао. Коначно, вади он јабуку неку, рекох е супер, сад ће да се смири. Оћеш врага, он загризао једном ону јабуку и фотка ли фотка, па је окреће, па је обрће, а све исте слике, и опет се смејуљи и прича сам са собом. Помислио сам да л’ случајно нема слушалице па да прича са неким, ал’ једино ако су неке невидљиве. Све то и некако, али кад је кренуо да се бечи и врљи у стакло од воза, ја рекох овај стварно није нормалан, само да стигнемо сви читави. Ред се плазио, ред растезао уста, час рашири очи, час их скупи, ништа није јасно ни мени ни осталима око мене.
Већ сад прошло скоро сат времена, код Петроварадина, пошто се био примирио мало, одједном само креће панично да се окреће и гледа кроз прозор као да тражи нешто, и видим шапуће нешто око Новог Сада, а пролазимо буквално поред станице на којој и ћирилицом и латиницом пише ПЕТРОВАРАДИН. Пита ме сав успаничен на добром енглеском, која је станица Нови Сад, и кад сам му рекао да је то наредна а уједно и последња, знаш које блажено осећање смирења и спасења му је прешло преко лица. И лик само поче тако да понавља тихо али наглас „Нови Сад“ као мало дете кад види Дизниленд. Како смо стизали на станицу, на разгласу иде она несрећна спикерка што прича енглески, оно није ни прошло поред енглеског добро, дали неком да то надекламује и готово, али како је он чуо „Station Novi Sad“ тако је почео гласно да се смеје и радује и да понавља то исто, вероватно му је било много драго што се није изгубио. Ја се као благо насмеших јер био је и симпатичан некако, мислим види се да је човек здрав, само је чудан. Једва се некако пробио од силних коферчина а ја сам чекао да готово сви изађу како бих могао нормално и на миру да иступим из воза.
Унутрашњи монолог
Мрзим Регио, смрди на урин и увек је све прљаво. И ово седиште дај Боже да је неко дете замазало. Ови људи су сви тако неваспитани, брате; ћути и уђи у воз, шта галамиш ту. Неће ваљда код мене, буквално има свуда још места. Јок, још петсто кофера набиј, госпођо, на ово пролашче. Азијати имају тако јаку генетику јеботе, не мож’ да му одредиш је л’ има 30 ил 60 година. Је л’ му ово…каква ли је ово мука? Јадан, ко зна шта му фали. Чек бре. *буди суптилан, буди суптилан* Брате ладно шљивице.
Фуј бре, неумесно стварно. Закопчај та два дугмета аман човече, не интересује нас. Шта ли се смешка ко да је на нечему? Канта је то, канта за ђубре. ДОБРО И МАЛОПРЕ ЈЕ ИСТО БИЛА КАНТА! Добићу воду у колену од ових удараца. Је л’ тешко да се каже извини, на било ком језику? Овај је врднуо из памети. Е добро, сад ће макар да се смири. Шта ли сад мрмља себи у браду? Шта ако нас све маже говнима а овамо се смешка. Јабука ће да му се спаруши док он ислика тај један загриз. Брат мисли да је Снежана. Јо, ја ово не могу ни да гледам. Како одраслој особи падне на памет да се кревељи у стакло препуног воза док су још минимум 2 особе приморане да га имају макар у периферном виду?! Боже, боље да нестанем сад.
Е мукица, упрпио се. Добро брате слатки, видиш да није ни слично Новом Саду. Искрено, боље решење него паника. Мора да га чека неко или нешто много лепо чим се он оволико радује. Можда и није читав. Јој, човече, схватили смо да је Нови Сад, све океј. Ја се овако не бих радовао ни да сам се изгубио на Марсу па су ме нашли Марсовци. Добро, то и није нека радост. Ово је најлажнији суптилно-благи осмех икад. Ајд’ само излази, излази да могу и ја да побегнем одавде.
Олфактивно
У возу се осећао свеприсутни опор и кисео мирис урина, који је лебдео над свим осталим мирисима, али су се и остали истицали. Прекопута мене осећао се оштар и јак мирис генеричне мушке тоалетне воде која је вукла на вештачки створену свежину морских таласа у комбинацији са снагом снежних врхова. Мало даље, уплитао се топао мирис чоколаде а одмах уз њега је лебдео и мирис благо загорелог црног лука и сунцокретовог уља пржених на јакој температури. На то се настављао устајали немирис белог лука у комбинацији са вишедневним знојем и преплитао се са мирисом поховане пилетине и бибера. Спорадично, осећао се јак, општи смрад канте за смеће. Осим тога, могли су се осетити карактеристични мирис бебе, Павловићеве масти, затим загушљиви смрад дуванског дима упијен у гардеробу и оштар мирис лака за косу. Те мирисе освежио је мирис свеже одгризене црвене јабуке, а након неког времена, њега је загушио класични смрад каријеса из отворених уста. Након тога, на таласе се осећао мирис слаткиша, конкретно мирис индустријског лиснатог теста са пуњењем од неквалитетне какао масе. Последњи мириси који су остали да се преплићу су јефтини парфеми, запршка и поново генерична мушка тоалетна вода на врату означеном мирисом страсти.
Лик Војислава Коштунице из сатиричне серије Никад извини
Ах, ја сам тако ишао једног дана до Новог Сада и одем на железничку станицу, уђем па погледам тамо-амо, па се запитам шта ја овде радим, питам једну службеницу:
„Извините, ја сам овде дошао али нисам обавештен зашто.“ А она ми рече како вероватно путујем возом до Новог Сада, а ја се онда сетих, „Ах да, Нови Сад, тако лепе успомене имам одатле, радо бих се вратио поново.“ Она ме упути низ степенице до перона, а ја нисам знао да степенице воде до перона, и ја тако уђем у воз, па седнем и извадим вокмен да послушам нови албум Рибље чорбе – Пишање уз ветар, кад седе један господин, не знам ко је, нису ме обавестили да ће доћи и сести прекопута мене. Видео сам да се лепо облачи, врло шармантан господин. Он је непрестано отварао канту за ђубре, ах, нема везе што ме је ударао, нико му није рекао да не треба тако.
Неколико пута је тако говорио сам са собом, можда се нешто договарао, и ја се тако договарам са самим собом понекад. Мало сам био гладан али нисам знао да ли овде има нешто да се једе, ах, нема везе, јешћу када стигнем у Нови Пазар, овај, Нови Сад. У том је господин извадио једну јабуку; јао, како ја волим јабуке, још је била црвена, моја омиљена боја. Још нешто је било црвено, ах, ја нисам знао испрва шта је то, имао је некакве црвене отиске по врату. У једном моменту нешто га је спопало, ја нисам знао шта, почео је да прави гримасе, ах, како смешне гримасе је правио у одразу стакла.
Пред крај нашег путовања он се усплахирио и питао ме где је Нови Сад а ја нисам био обавештен где смо, али сам погледао кроз прозор и тамо је писало Петроварадин, а то је, нисам сигуран, мислим да јесте, испред Новог Сада. Ја сам му тада то тако рекао и ах, он се тако обрадовао што се није изгубио, и стално је понављао наглас. Какав симпатичан господин. Он је када смо стигли наставио да понавља „Нови Сад!“ а ја сам се запитао зашто сам ја уопште у возу и шта тражим овде. Деловало ми је познато али мислио сам да сам пошао у Београд али нисам сигуран. Тек пошто је господин изашао мене су обавестили да треба да изађем на овој станици и да сам у Новом Саду.
Реклама
Нова атракција на релацији Београд – Нови Сад! Да ли и Вас замара монотона вожња возом? То више није тако! Уколико купите карту у наредна три дана, добићете не једну, не две, већ три тачке забављања шармантног, професионалног интернационалног комичара и то само за Вас! Приватни шоу који укључује јабуке, пантомиму, смех јогу и још много тога! По специјалној цени од само 573 динара! Сат времена квалитетне забаве како би Ваше путовање што брже пролетело! Ваше Железнице Србије! *О индикацијама, мерама опреза и нежељеним реакцијама на немедицинско средство, посаветујте се са психијатром или психотерапеутом.
Параноично
Пролазила ме је језа од много непознатог света. Сви делују непријатељски. Сви носе огромне кофере, ко зна шта носе у њима. Никад не знаш ко седи поред тебе. Само један кондуктер на оволики воз није довољан. Шта ако је неко од њих убица, или манијак, или нешто много горе. Прекопута мене је сео неки Јапанац, а можда је и Кинез. Све и да је Филипинац то ми није ништа значило. Деловао ми је јако познато,
као да сам га већ негде данас видео. Има карактеристичну кошуљу, као да је испрскана црном течношћу. Тушем, а можда и крвљу неке животиње, или нечег горег. Сумњиво заинтересовано ме је погледао, а затим шапнуо себи нешто у браду. Нисам био сигуран да ли је на крагни имао некакву бубицу у коју је причао. Имао је некакве крваве, готово модре обрисе по врату. Изгледали су као шљиве од пољубаца. Мени су више деловали као знаци некакве борбе која се лоше завршила по другу особу. Упорно је отварао и затварао канту за смеће између нас и ударао ме у колено. Мислим да је то био начин да провери моје рефлексе и нарав. Правио сам се луд, као да се ништа не дешава, а срце ми је бубњало као никада. Никад не знаш ко седи поред тебе. Већ сам осећао суптилни убод танке игле у ногу, и док изађем са перона, мала вртоглавица је прешла у прекид филма и готово. Белих комбија има највише, никад ме неће наћи. Узео је да једе јабуку.
Потом ју је фотографисао. Већ сам чуо негде такав звук камере. Тако је, зато ми је и био познат. Данас сам га видео. У градском превозу. Фотографисао је нешто у мом правцу. Он је био тај, пратио ме је читавог дана, зато је и сео код мене. У тренутку када је завршио јабуку, девојка која је седела до мене му се насмешила, он јој је узвратио.
Они су заправо били све време у талу. Она је та која ће да изврши дело. Морам да устанем, морам да се склоним одавде. Нисам знао ни где бих се склонио, никад не знаш ко седи поред тебе. Спремао сам се да устанем и одем када ме је следио призор њега како се кревељи у стакло воза и шапуће неодређено. Осетио сам како ми се крв повлачи из екстремитета и нисам имао снаге да се макнем. Остао сам прикован на прљаво седиште. То је била тактика застрашивања. Срећом па сам прочитао ситуацију, не може ми ништа све док сам усредсређен. Још мало па стижемо, морам да останем на опрезу. У једном моменту кренуо је са комешањем, зверао је лево-десно и гледао у нас. Помислио сам готово је када ми се обратио. Питао је где је станица Нови Сад на одличном енглеском, као да је све време знао да и ја идем у Нови Сад. Покушао сам да му што прибраније и ноншалантније одговорим да је то наредна и последња станица.
Последња за мене, помислио сам. Почео је да понавља „Нови Сад!“ тихо, себи у браду, на злокобан и подао начин, са некаквим чудним осмејком. Девојка до мене је такође почела да се смеје. То је то, морам да будем смирен како не би посумњали да сам их провалио. Натерао сам се да се насмејем што блаже и безазленије, док ми је срце лупало и мисли ишле брзином светлости. Смишљао сам како да се искобељам изседишта и пролаза затрпаног коферима када је воз пристизао на судње место и на разгласу се чула спикерка како најављује последњу станицу. Он се толико узбудио и почео гласно да се смеје и наглас понавља „Station Novi Sad!“ да ме је страх просто преузео. Био сам сигуран да је наредних неколико секунди кључно. Да прескочим кофере и кренем да бежим не вреди, пао бих и онда бих био лака мета. Одлучио сам да је најбоље да их пустим да изађу, и тек када будем могао јасно да их видим, моћи ћу да изађем и наставим да мотрим, све док не уђем у такси. Прво је изашла девојка, а одмах за њом и он. Погледао ме последњи пут насмешивши се и прошапутавши нешто. Са његових усана прочитао сам није крај.
Published by