JER PRIZORI SU SAMO ISPRAZNI SNOVI, DOŽIVLJAJI IZBRISANOG SVETA
Dok sam prostirao veš na terasi, među opranim stvarima našao se i par tvojih čarapa. Onih plavih sa tufnama. Verovatno su zapale na dno korpe za veš. Kad si pošla, pošla si na brzinu. Nisi stigla da preturaš po prljavom vešu. Ko zna koliko ću još vremena tako naletati na tvoje stvari. Zaboravljene. Zaturene. Namerno ostavljenje. Stresem se od pomisli na ta mala vaskrsnuća.
– O komšija, poranili ste! – trzne me glas sa susedne terase.
– O teta Smiljo… Dobro jutro. Kako ste?
Čim sam pitao, znao sam da sam se zajebao.
– Jao dete moje, bolje me ne pitajte. Da Vam ne pričam…
Slegnuh ramenima spreman da uđem u stan, međutim teta Smilja je tek započela svoj jutarnji rent.
– Već danima mi neko krade snove. Nemam više o čemu s mužem da pričam.
Bože, ova me žena danas neće ostaviti na miru.
– Znate, komšija, posle četrdeset godina braka, nemamo više jedno drugom bog zna šta da kažemo. Ja znate, moram da popijem kafu. Šećeraš sam i imam problema sa srcem, al’ ne mogu, navikla sam, šta ćete. I pije i moj Ilija sa mnom. Onda tako jedno drugom prepričavamo šta smo sanjali. A sad od kako je ovaj niktov krenuo svake noći da nam krade snove – ništa. Samo sedimo i gledamo se. Znate, oseti se praznina. Baš mi teško pada.
Slučaj je htela da prijavi policiji, ali sam joj obećao da ću, kao predsednik stambene zajednice uzeti stvar u svoje ruke, samo da bih je otresao s vrata. Za danas.
*
Ja sam uglavnom imao neke čudne snove koje bih zaboravljao pri buđenju. Bio sam ti zahvalan što me ne mučiš bar dok spavam. Nisam više siguran koliko je vremena prošlo od kad si otišla. Sećam se da je bila subota i da je bilo sunčano. I danas je. Bio sam došao sam sa pijace i nisam te zatekao u stanu. Tad sam sišao do trafike i kupio cigare. Posle pet godina.
Danas kad sam načeo drugu paklu, uzeo sam telefon i iskucao ti poruku.
Draga Sanja,
Ostale su ti neke stvari u stanu. Možeš da dođeš da ih pokupiš kad ti odgovara.
Komšinica Smilja pita kako si. Kaže kako joj neko krade snove. Meni je to zazvučalo zanimljivo, pa sam napravio plejlistu: sanjam da si ovde
Poslušaj ako budeš htela.
Boško
*
Čitao sam u onim detektivskim romanima što se dobijaju uz novine kako detektivi uvek traže motiv, tako dolaze do krivca. Tu meni škripi. U beležnici pišem: motiv? Jer zašto bi neko krao snove. Nema nikakvog smisla. Znači polazište mi mora biti nešto drugo.
Ali nema ni svedoka. Ovaj kradljivac ljudima provaljuje im u podsvest dok spavaju. Smiljka je kradljivca čula jer je tumarajući po mraku oborio i razbio piksu, ali dok je došla sebi, kradljivca već nije bilo.
*
Skoro da sam bio i zaboravio na ovaj slučaj kad mi je posle par dana neko pozvonio. Trznuh se na prvu, tren mi je trebao da shvatim da to ne možeš biti ti. Ti zvoniš dvaput dugo. Ova zvonjava je bila nekako nemirnija.
Smilja.
– Komšija, dođite brzo, ostavio je dokaze za sobom!
Bio sam bos, u flekavom badematilu, ali usplahirena komšinica me je odvukla do svog stana. Do svoje terase. Tu mi je pokazivala svoje muškatle i među njima opuške cigara.
– Znači i kradljivci snova imaju puš-kauzu – pokušao sam da se našalim dok sam cupkao na hladnim pločicama.
Teta Smilja, s usnama skupljenim u grč, uzme jedan pikavac u ruku. Onda pogleda u mene.
– Komšija, zar i Vi ne pušite vinston s borovnicom?
__________________________________________________________
LELE BE BATO (SAN)
Nisam gledala novog Džokera. Ne znam zašto sam onda sanjala scenu iz istog. Onu gde igra na stepeništu. Valjda smo taj insert svi videli na društvenim mrežama.
Tu noć sam zaspala nešto pred zoru, iako je trebalo da ustanem u osam.
Dakle, igrao je, ful u odelu, još je imao i šešir. Ali to nije bio Hoakin Finiks, nego Tika Špic iz Porodičnog blaga. U kariranom odelu. Možda je pušio i tompus, ne sećam se. Tako sam u snu krenula da se smejem toj sceni, da me je sopstveni smeh probudio. Verovatno se zato i sećam. Zanimljivo je šta manjak sna može da nam indukuje u mozgu.
Published by